ZAVOĐENJE REČIMA: Dodir i miris vere, Sava Bunčić

Kao jedna vrsta negrubog dodira dela tela drugog bića, koji je jedno od najrečitijih načina iskazivanja pozitivnih osećanja i namera (naravno, grubi dodir ima suprotno značenje), indirektno se verovatno može povezati još sa življenjem u grupi naših pred-humanoidnih predaka. Verovatno ne u tako manuelno-preciznoj današnjoj formi; uostalom, drugačiji anatomska građa šake i položaj palca bi njima onemogućavali današnje rukovanje. Kada su naša evolucija i civilizacija dobro uznapredovale, rukovanje je dobilo i drugo značenje – prevashodno kao pokazivanje da se ne poseduje oružje i loše namere povezane s njim. Jedna od prvih zabeleženih indikacija za to je grčki spomenik iz petog veka pre nove ere (danas u muzeju u Berlinu), koji prikazuje dvojicu naoružanih muškaraca koji se rukuju. Kako ironično – napredak ljudske civilizacije je bio stalno praćen napretkom naoružanja i njegovog korišćenja... To čini termin „civilizacija“ prilično kontroverznim, ili i ciničnim, zar ne?

Interesuje me da se rukujem s ljudima. Naročito s prethodno nepoznatim osobama, ne sa svima, već sa onima za koje mi se iz nekog razloga pojavi mrvica želje da ih upoznam. Mislim da – iako podsvesno i uprkos tome što je rukovanje uvek praćeno istovremenom verbalnom komunikacijom koja odvlači pažnju sa osećanja fizičkog dodira – time instinktivno dobijam neke informacije o toj osobi, kao i njenom emotivnom stanju u tom trenutku. Možda zato se obično i ne rukujem sa meni najbliskijim srodnicima i prijateljima, već ih – hteli oni to ili ne – odmah grabim medveđim zagrljajem. O njima znam sve, ne treba mi dodatna informacija putem razmene dlan-o-dlan.

Neću, sada i ovde, da ulazim u analizu kako i koje informacije dobijam – ili radije, instinktivno detektujem – rukovanjem. Neću da govorim o onim dobro poznatim, izlizanim, čak i zloupotrebljavanim naznakama tokom rukovanja koje koriste oni koji nemaju sposobnost (ili hrabrost) boljeg, pravog iskazivanja svojih želja i namera. Da kažu otvoreno. Predugo zadržavanje ruke u ruci, glađenje palcem nadlanice druge osobe tokom stiska, čak i jedva čujno mrmljanje „mmm...“, pogled izbečenim očima koji bi trebalo da šalje neku nemuštu poruku... Ili, suprotno, ispuštanje nečije ruke posle samo hiljaditog dela sekunde (obično, praćeno pogledom ustranu).

Pomenuo bih samo osećaj prijatnosti izazvan rukovanjem, koji može biti veći ili manji. U stvari, iznenađujuće je u kako širokom dijapazonu taj osećaj može da se kreće. Daleko najmanju prijatnost (da ne koristim manje diplomatski izraz) pruža potpuni nedostatak stiska ili mlitav stisak nečije šake u sopstvenoj ruci. Nije samo u pitanju neprijatnost nedostatka života u toj nečijoj ruci, koja se stoga doživljava više kao držanje parčeta (mrtvog) tkiva, a ne funkcionalnog dela nekog živećeg bića. Neminovno, u umu se odmah pojavi pitanje da li ta osoba u stvari odbija da komunicira sa mnom putem takvog rukovanja, pošto mi samo „daje“ da uhvatim njenu ruku, ali ne „uzima“ moju. Ako odbija – zašto, za ime sveta, uopšte prihvata da se rukuje? Još gore, odmah se javlja, nevoljno, uverenje da je ta mlitavost šake neminovno odraz šire beživotnosti te osobe... Ne može se sprečiti da se ne pomisli da je, možda, to biće „mlitavo“ i u svemu drugom što radi i oseća. Ne bi trebalo i nije u redu zaključivati o suštinskim stvarima na osnovu samo te jedne male stvari, ali ako smo iskreni, priznaćemo da u trenutku rukovanja s „mrtvom“ rukom vaš odgovor na hipotetičko pitanje da li bi takvu osobu poželeli za poslovnog saradnika ili na ljubavnom sastanku – teško da bi bio pozitivan.

Ah, kakvo suprotno osećanje kada vam neko stisne ruku! Ne prejako, ali jasno. Nije u pitanju samo da to vama (s pravom ili ne) ukazuje na srdačnost, pozitivnost te osobe. Možda i važnije, nalazite da vaši srdačnost i pozitivnost nisu odbačeni, već prihvaćeni. Takođe, u podsvesti, ali ako načinimo napor možemo to i racionalizovati u svom umu, nečiji stisak ruke nosi naznaku da je to biće zdravo, snažno, energično...a evolutivno i društveno, mi takve jedinke preferiramo u svom okruženju. One čine našu grupu jačom, bezbednijom.

Nije samo do snage stiska pri rukovanju. Važne su i druge karakteristike te nečije šake i dlana. Veličina, građa, konzistencija, dužina prstiju, temperatura... Čini mi se da su ruke u žena mnogo, mnogo raznovrsnije nego u muškaraca, osećaj u ruci je meni drugačiji kod svake žene, skoro – ma, sigurno – individualan. Ja verujem da mogu da prepoznam svaku ženu po ruci, bez gledanja. Pitam se da li je možda u pitanju samo veći broj, ili bolje razvijenost, mojih senzornih receptora specijalizovanih za ženska bića, u poređenju sa muškarcima?

A onda, tu je, iz nekog razloga uvek pomešan sa fizičkim osećajem dodira – i miris. Opet, toliko raznovrstan u žena! Broj kombinacija dodira i mirisa koje se osećaju kod rukovanja sa ženama izgleda neograničen. Suviše da bi se moglo shvatiti da li ima ikakva, i kakva, veza između osećaja dodira ženske ruke i mirisa prilikom rukovanja. Ponovo, valjda zbog moderne kozmetike i mode, broj mirisa kod žena je neuporedivo veći nego u muškaraca. Takođe, kozmetički mirisi danas prekrivaju onaj najlepši ženin, prirodni. Zato, kod rukovanja s ženom, ako išta udahnem kroz nos, najprijatniji mi je diskretan miris koji jedino mogu da opišem glupim, pogrešnim izrazom „na sapun“. Taj miris je potpuno drugačiji, suprotan od onog neprijatnog, teškog, tmurnog, sladunjavog mirisa nekih parfema (od kojih me boli glava) koga ja u svom neznalačkom žargonu zovem...bolje da ne kažem.

A muškarci? Možda najveće zadovoljstvo pri rukovanju mi pruža šaka zemljoradnika. Debela. Tvrda, skoro da grebe moj dlan. Moćna. Pa još kada je rukovanje propraćeno mirisom zemlje, štale... Znoja. Miris znoja zemljoradnika mi nije neprijatan, čak iako se taj ne kupa ili menja odeću svakog dana. To je neki dobar znoj. Nije kao onaj u nekog činovnika koji se isto ne kupa, ali koji je sasvim druge prirode, gadan i nepodnošljiv. Da, da, sada kada mislim o tome zaista mi se čini da je kod doživljaja rukovanja dodir nekako neraskidivo vezan s mirisom te osobe. Moraću da obratim pažnju da li se ljudima zaista i šire nosnice dok tresu nečiju ruku... Ili je to samo meni.

U svakom slučaju, šta mi je najimpresivnije, među svim hiljadama rukovanja kroz koje sam prošao i još uvek prolazim, tokom godina? Nema sumnje. Rukovati se sa zemljoradnikom, osećati kombinaciju dodira temeljne šake i dobrog mirisa fizičkog rada. To mi uliva neku veru. Poštovanje. Nije važno da li je ta vera realno zasnovana na bilo čemu smislenom. Rukovanje je jedina situacija kada mi se čini da osećam miris vere. Ako je tamo...