ZAVOĐENJE REČIMA: Čija je naša ljubav, Sava Bunčić

Ljubav između dve osobe (ona obostrana i uzajamna!) je jedan od najvažnijih, najlepših i najodrednijih činilaca života svakog od nas, koji čak zadire i u sam smisao življenja, bar za mnoge ako ne sve ljude. Usuđujem se da to kažem tako decidno, jer ne verujem da se iko neće složiti. Ako je tako, onda je ljubav izuzetna dragocenost. Ako je tako, onda je ona i unikatna, postoji samo unutar dve osobe koje je uzajamno osećaju; samo oni poznaju svoju ljubav koja pripada samo njima, drugi je ne mogu poznavati jer ne postoje dve iste ljubavi. Ako je tako, onda se – kao i svaka dragocenost – ljubav nalazi, da upotrebim najoprezniji izraz, nimalo lako, jer se ne može veštački izazvati niti stvoriti. Ako je tako, onda kada nam se posreći da nam nenadano dođe u ruke (figurativno rečeno, radije – uvuče se u srca), retko a nekad čak i samo jedanput u životu, mi ćemo je snažno prigrliti i učiniti sve da ona cveta, i da mi koji volimo cvetamo s njom. Nećemo je ugušiti računicom, vaganjem dobitaka i gubitaka, dnevnim prozaičnostima, poslušnošću prema okolini koja navodno zna šta je najbolje... To je uvek tako, za sve nas, zar ne? Tužno, ali nije... Kako? Zašto?

Postoji mnogo razloga, ali – sada i ovde - hajde da se prisetimo samo jednog primera. Dvoje koji se uzajamno vole ljubavlju koja je prava i ispunjavajuća, osećaju da su jako srećni zajedno i, jednostavno, stvoreni su jedno za drugo. Jedno do njih ima, recimo, dvadeset pet godina, a drugo, zamislimo, pedeset pet. Trideset godina razlike. Oboje su prethodno imali veze i sa drugim ljudima, zreli su i inteligentni, poznaju sebe, stoga odlično znaju šta osećaju kada osećaju. Znaju kada su se u njima susrele i ispreplele dve uzajamne muze, strast i duboka ljudska povezanost. Jer, njih dve se uzajamno hrane – ako su same, prva je samo plamen koji bukne i ugasi se, a druga ne preraste svoju suštinu, prijateljstvo. Zato, to dvoje ljudi znaju da su jedno drugom baš ona neraskidiva dvojnost koja se može biti jedino u pravoj ljubavi – ljubavnik i prijatelj. Pošto sve to znaju, ovo dvoje zahvaljuju srećnoj zvezdi što ih je navela jedno na drugo i uranjaju u svoje ispunjavajuće dane – vole se.

Jedino, onda počnu neka mučenja. Koja ne izniču iz njih, već iz... Trideset godina razlike. Pa, to nije problem, njihova ljubav to jasno dokazuje! Da, nije njima, ali jeste drugima!

Ako ono starije ima već odraslu decu (nezajedničku), dobiće od njih, najčešće, u najmanju ruku neodobravanje. Iako bi trebalo da odrasla deca najviše, ako ne i jedino, žele da njihov roditelj bude srećan, da ima ono što sam želi i što ga usrećuje? Da, ali, duboko u sebi, odraslom detetu je teško da prihvati da njegov roditelj ima nekog novog koga voli – pa zar mu ja nisam sam dovoljan, zar mu ja nisam jedina stvar koju želi u životu? Plus, kako da se spetlja sa toliko mlađom osobom, mojim vršnjakom, pa sramoti me pred mojim prijateljima! Roditelj mi poludeo pod stare dane... Kao da je ljubav konkurs, na koji se podnosi prijava sa stavkama koliko star i kakav detaljno kandidat se želi!

Ono mlađe od dvoje volećih nema decu, ali „svi“ očekuju da ih ima u budućnosti. Ako je njegova starija srodna duša žena, od zajedničke dece neće biti ništa, ali to mlađoj osobi ne smeta, važnije joj je da bude s onim koga voli nego da gaji decu s nekim koga ne voli ili voli manje. Aha, kažu „svi“, ne znaš ti to, čekaj dvadeset-trideset godina i onda ćeš biti očajan što ih nemaš. Kako „svi“ to znaju? Pa, znaju, jer sami imaju decu... A, da li imaju pravu ljubav prema nekome, ili od nekoga, ko nije njihovo dete? Da li su ikad iskusili takvu i toliku ljubav, da im je bila najvažnija u životu? Ne baš svi od tih „svih“... To nije ni važno, mnogi od „svih“ kažu, ljubav i tako vremenom ispari, a deca ostaju zauvek. Deca, navodno, čuvaju vezu, brak! Mada bi bilo logičnije (i lepše) da ih prava ljubav čuva... Kako god bilo, to je u redu za one koji tako osećaju, ali zašto oni toliko navalentno, skoro agresivno, žele i insistiraju da to treba da osećaju i primenjuju i svi drugi? Možda, ako se pokaže da i neki drugi, sasvim različit pristup, donosi sreću i ispunjenje u životu – to bi moglo otvoriti pukotinu sumnje u tih nametnika u sopstveni stav, s čim oni ne bi mogli da se nose? Napad je uvek bio najbolja odbrana...

Imaju „svi“ i drugih objašnjenja zašto je razlika od trideset godina između ljudi koji se duboko vole...pa, strašna! Ne, to ne može biti ljubav. Tu obavezno neko nekoga manipuliše, iskorišćava... Možda onaj stariji voljenik samo pokazuje da je još živ, ublažuje svoj strah od skore smrti, impresionira okolinu, naginje pedofiliji, ili... Kao da je onaj mlađi voljenik - iako odrasla i zrela osoba - mentalno zaostao, beslovesan, zaluđen i zatucan, pa mu ne treba ni dati da sam odlučuje o svom životu (oprosti mu, svemoćni, jer ne zna šta radi!). Ili je možda onaj mlađi voljenik sasvim bistar, ali promućuran – ha, prodaje se zbog para! Naravno!

Šta čuči iza te „argumentacije“ ili uništavanja baražnom društvenom vatrom koju na sva usta „svi“ nude svima, ko god hoće da sluša (ili da ogovara)? Koji vrhunski zaključak iz toga izvlače „svi“? Sažet je u, otprilike, ovo: na kraju, mlađi će ostaviti starijeg. „Svi“ nikad vremenski ne specificiraju termin „na kraju“. Kroz pet godina? Deset? Dvadeset?

Tim „svima“ obično samima nikad ne pada na pamet ni da pogledaju na svoj zaključak iz ugla - „pa šta?“. To otkriva suštinu njihovog stava. Veza mora biti brak, a brak mora biti zauvek. Tačka. Znači, za njih, dubina ljubavi tu nije glavna stvar, već obavezna beskrajnost veze. Taj stav je obično kod njih duboko uvrežen, ali odakle dolazi? Da li je to tradicija koja je okoštala u društveni zakon? Ili je malograđanština? Ili proističe iz crkvenih propisa, koji brane brak ljudima koji se razlikuju po godinama više od petnaest (implicirajući da ne bi trajao doživotno)? Ili je povezano sa zavidljivošću (kako da drugi imaju ono što ja nemam?).

Šta god bilo od toga, ili ako je i nešto drugo, krajnji rezultat zahteva tih „svih“ je – dvoje koji su neverovatni srećnici da se vole pravom, iskrenom i dubokom ljubavlju, ali se razlikuju po krštenici trideset godina, treba da tu svoju ljubav zgaze, ubiju, unište, izbrišu, zaborave, pobegnu od nje goreći od stida, ma da je ne priznaju ni da je ikad postojala! To će te voljenike učiniti duboko nesrećnim, možda i zauvek, možda će čak i dovesti do osećanja da su profućkali svoj život. Neka! To će učiniti „sve“ o kojima govorimo - srećnim... To će obezbediti da one tradicionalne vrednosti u koje se „svi“ kunu svakom prilikom, a najčešće preko zalogaja pečenja i između dva gutljaja vina na nekom od pokazivačkih okupljanja gde dokazuju kako su normalni jedino (jedino!) oni i jedino (jedino!) njihov način življenja.

Naravno, postoji i drugačiji način razmišljanja, drugačije doživljavanje (prave) ljubavi i drugačije rukovanjem sopstvenim životom. To bi se moglo, onako u praktičnom izražavanju koje se ovde koristi samo zbog svoje šire razumljivosti, sažeti u jednu rečenicu. Ako je ono pravo (ne bilo šta!) danas tu, neponovljivo ali vremenski smrtno, živi ga ako te čini srećnim, radije nego da ga odbaciš u ime neke jako ponovljive vremenske „besmrtnosti“ u kojoj možda i ne bi bio zaista srećan. Ako taj neverovatan dobitak koji ti je pao s neba, prava i duboka ljubav prema i od nekog ko je u isto vreme moj ljubavnik i najbolji prijatelj, nosi tehničke probleme koji bi mogli okrnjiti ili onemogućiti večnost naše veze – pa šta? Mogu da proživim svoj život imajući tih pet godina (ili deset-dvadeset?) prave ljubavi, a posle – šta bude. Ili, mogu da umrem nikad ne proživeći pravu ljubav. Šta je bolje? Ne za „sve“, već za mene? Za svoj život, i za svoju ljubav, samo ja mogu da odgovorim na to! „Svi“ ne mogu...