ZAVOĐENJE REČIMA: Čari magle, Sava Bunčić
Ne volim kada čujem u svakodnevnom govoru na srpskom optužbu da neko „prodaje maglu“. Čak i kada je taj navedeni „prodavac magle“ ordinarni mufljuz, manipulator i lažljivac, koji zaslužuje sve najgore epitete... Jer, nije magla loša niti kriva izašta, nju nevinu optužuju za neki negativizam koji ona sama za sebe nema. Sve loše u pomenutoj optužbi protiv magle se odnosi samo i isključivo na njenog navodnog prodavca. Magla, ako se gleda nezavisno od tog pokvarenjaka s kojim je nezasluženo uparuju, je lepa, inspirativna i stimulativna...
Uvek se obradujem kada jutro osvane obavijeno maglom, ili radije - utonulo u nju. Nisam nikad u suštini izučio niti sebi razjasnio zašto, ali neko nejasno osećanje neobičnosti, nesvakidašnjosti, radije nestvarnosti – uvek bude tu. A imanje takvog osećanja je jedna od odrednica one kategorije koje nikad nema dovoljno, niti je može biti previše, a koju nazivamo „doživljaj“. Možda je podleganje zavodljivosti nestvarnog prilično čudno za nekoga kao što sam ja, jer – drugi kažu – čovek sam „sa obe noge na zemlji“. Ali onda, ili su ti drugi u krivu, ili se istovremeno može biti i „stvaran“ i „zaljubljiv u nestvarno“ – ljudska priroda je prilično neuhvatljiva, ili je bar nije lako razumeti, a još ju je teže objasniti...
Šta god i kako god – meni je magla neodoljiva, čim se pojavi moram da izađem i zaronim u nju. Volim da slušam poznate zvuke koju u njoj odjedanput zvuče drugačije; boja zvuka je utišana, odjek umekšan... U magli čujem samog sebe tako jasno, svoje disanje, šuštanje odeće i lupkanje koraka, nekako kao da sve to ne prodire dalje u okolinu već se zadržava unutar neke nepostojeće ljušture; kao kada slušate svoj glas u zatvorenoj telefonskoj kabini.
Volim da gledam u ono jedino što se vidi u magli... U ništa. Sazdano od mlečne paučine dokle god oko dopire – što je samo par koraka ispred sebe. Još ako sam u nekom kraju koji ne poznajem, moja sreća je još veća. Jer, ranije ili kasnije, tu paučinu nežno prekine neka linija, pa onda još jedna, i još jedna, pa se onda one počnu da spajaju u neki nedefinisani oblik, koji pokušavam da prepoznam dok mu se približavam – nekako ustreptao od iščekivanja da li će se pokazati da sam bio u pravu kada taj objekat odjedanput iskoči iz tihe beline skoro na rukohvat.
Iščekivanje? Da, da, možda je to ono glavno u posebnosti osećanja, u uživanju, bivanja u magli! Ne bi bilo čudo ako je tako, jer je iščekivanje vrlo moćno - a i važno – osećanje i u onom nemaglovitom delu života; svakodnevici. Naravno, „pravo iščekivanje“ retko (ili nikad?) bivstvuje samo; tu negde uz njega ili na kraju njega je uvek, neumitno - nepoznato. Jer, iščekivanje poznatog nekako nije ono pravo iščekivanje. Bar nije onoliko uzbudljivo kao iščekivanje nepoznatog – ako znate šta izvesno dolazi na kraju nekog iščekivanja, onda je vaše uzbuđenje u stvari izazvano onim što znate da dolazi, šta god to bilo, a ne iščekivanjem samim po sebi. Ali, prisetih se, da li je to uzbuđenje iščekivanja prijatno ili neprijatno? Da li to zavisi od toga šta se iščekuje – da li je to „izvesno“ ili „neizvesno“? Ili to zavisi samo od toga kakav je čovek koji iščekuje? Hajde da ostavimo po strani iščekivanje izvesnog, kao neinteresantno, nepravo iščekivanje, a promislimo o onom mnogo interesantnijem - iščekivanju kada ne znamo tačno, ili ne zasigurno, šta će na njegovom kraju doći....
Aha! Tu smo... Nema sumnje da se pojedinci (ili tipovi pojedinaca) razlikuju po svojoj prirodi u tom pogledu, ali pitanje je - koliko? Hajde da pređemo sa bavljenja fizičkom naglom na rukovanje metaforičkom maglom – svojim životom...
Teško je opovrći da je, u ogromnoj većini, život po svojoj prirodi maglovit. Da, naravno, svi se upinjemo iz petnih žila da nam on bude jasan kao blistavi sunčan dan, kada se vidi sve do horizonta, pa kuda god da krenemo – tačno znamo šta dolazi nakon deset, dvadeset, stotinu ili hiljadu koraka prema horizontu, koje činimo dok napredujemo kroz to kratko vreme koje nam je dato. Ako ispadne tako, mi kažemo da imamo svoj život pod kontrolom. Jedina iščekivanja koja iskusimo su ona manje uzbudljiva (ili dosadnija?) – čekanje na izvesno. Tačno znamo kakav će nam život biti, od rođenja do smrti.
Ali, naravno, ta jasnoća života kroz druženje samo sa „izvesnim“ je moguća samo dok ostajemo u granicama onoga što možemo da vidimo jasno, a to je samo do vidljivog horizonta. Nekima ljudima je to dovoljno, za ceo život, prihvataju to. I u okolini i u široj familiji, znam primerke ljudi koji su se rodili i umrli unutar geografskog kruga prečnika od samo dva-tri kilometra. Nikad nisu kročili izvan njega, ne mislim fizički, već živototvorno. Vodili su jako običan, ali i jako predvidiv život. I bili su srećni, ili su odlučili da su s tim srećni.
Nekim drugim tako nešto nije dovoljno, želeli bi da vide i iskuse i ono što je iza horizonta, ono neizvesno, jer znaju da je možda medju neizvesnim i ono nešto izuzetno, predivno, veliko... Ali, da bi do toga nesvakodnevnog došli, morali bi da krenu kroz maglu, jer odlazak negde gde se unapred ne vidi šta je tamo, je upravo to – kretanje kroz maglu. Onda shvate - to je njima suviše zastrašujuće. Pitaju se - šta ako iz te magle izroni ne ono izuzetno čemu se nadaju, već nešto što može da ih uništi, a oni u magli više neće znati kako da se vrate nazad na jasnoću (stoga, sigurnost) u kojoj su bili? Pa to je sve suviše rizično, kažu sebi. Čista ludost, tumarati u magli, kažu. Jer, njihov strah je veći od njihove želje. Takvi ljudi će možda želeti izuzetno, ali nikad neće probati da istraže maglu iza horizonta. To je u redu, svi mi imamo pravo, i treba, da radimo u životu shodno sopstvenoj prirodi.
Ko su i kakvi su oni malobrojni koji i žele i probaju da urone u maglu nepoznatog, gonjeni željom za izuzetnim, velikim? Da li se oni ne boje neizvesnosti? Jer, nema dobijanja izuzetnog bez prolaska kroz neizvesno. O da, boje se, još kako! Pa i oni su samo ljudi, ništa više... Jedino, oni bolje umeju da se izbore sa svojim strahovima, od onih prethodno pomenutih ljudi. Jer je njihova želja za izuzetnim, do koga se stiže samo kroz tu maglu neizvesnosti, mnogo veća. Veća od želje onih drugih, veća od sopstvenih strahova.
Nisu ti hodači kroz životnu maglu nerazumni – nisu ni kockari, niti su samo „navučeni“ na adrenalin, niti nose skrivenu „želju za smrću“ u sebi. Oni su obično vrlo racionalni, izuzetno organizovani i odlični planeri. Ah, da – i ne mare da ulažu vrlo dugotrajan i težak rad, koliko god je potrebno, kad god je potrebno. Računaju na te svoje osobine, da će ih proneti kroz sve što im iz magle može nenadano preprečiti put. Znaju da ni oni, kao i drugi, ne mogu jasno da vide gde se tačno nalazi krajnji cilj (ono izuzetno za kojim žude) sakriven daleko u magli života, niti sve krivine, provalije i mostove celog puta koji do njega vodi. Ali, spremni su da naprave prvi korak, koliko god bio težak i zastrašujući, onda da se osvrnu oko sebe da vide gde su, duboko udahnu i ponovo se pripreme – pa naprave sledeći korak, pa sledeći, pa opet isto, pa opet ponovo... Bez osvrtanja unazad. Jer, put do izuzetnog se ne prevaljuje jednostavnim skakanjem sa njegovog početka na njegov kraj, već sporim hodanjem korak po korak prema njemu.
A šta ako na nekom od tih koraka izgube pravac, zalutaju, upadnu u skrivenu rupu? Izgleda da se hodači kroz maglu time baš ne opterećuju... Da su se time bili preokupirali, ne bi uopšte ni odlučili da negde krenu, zar ne? Uostalom, duboko u sebi, imaju dovoljno vere u uspeh da podrazumevaju da će čak i ako dođe do takve nepovoljne situacije – oni na licu mesta iznaći neki plan B. Ako hodate, negde morate i stići zar ne? Najvažnije je hodati. Nigde se ne stiže ako se samo sedi... Da, da... Niti se tim hodačima koji stignu do izuzetnog može pripisati da su, nekako, jednostavno „imali sreće“. Sreća se dešava maloj deci. Ili onima koji veruju u nekakvu „višu silu“ koja navodno određuje sve u univerzumu. Iliti, obrnuto - nedešavanje sreće je opravdanje kada se ne dobije nešto oko čega se nije dovoljno potrudilo. Hodači magle veruju samo u sebe i svoje hodanje. Hodači su kovači sopstvene... Znate već čega!
