„Zatvorenih očiju“ Đanriko Karofiljo – tihi sudski obračun sa nepravdom
U romanu „Zatvorenih očiju“ italijanskog pisca Đanrika Karofilja , čitalac se suočava s tišinom pravnog sistema u kojem istina često ima manju težinu od ugleda i položaja.
Advokat Gvido Gverijeri, Karofiljov već poznati protagonist, ponovo se nalazi na granici između lične savesti i profesionalne dužnosti. Ovog puta prihvata slučaj koji bi većina odbila – odbranu žene koja je prijavila svog bivšeg partnera, sina uglednog sudije, za porodično nasilje. Iako je svestan da bi taj proces mogao ugroziti njegovu karijeru i ugled, Gverijeri odlučuje da zastupa žrtvu, vođen dubokim osećajem odgovornosti prema istini i pravdi.
Roman na površini deluje kao sudski triler, ali u svojoj srži on je mnogo više od toga: to je priča o ćutanju, o društvenim strukturama koje podržavaju nasilje i ličnoj hrabrosti da se ne pristane na kompromis.
U ovom delu Karofiljo produbljuje Gverijerijev karakter. On više nije samo advokat – on je čovek koji preispituje sopstvene vrednosti, svestan koliko je tanka linija koja razdvaja profesionalni integritet od lične slabosti. Njegov unutrašnji monolog ne donosi brza rešenja, već pokazuje proces sumnje, premišljanja i rasta.
Posebnu ulogu u romanu ima časna sestra Klaudija, hrabra žena koja vodi sigurno utočište za žrtve nasilja. Njen lik unosi duhovnu i moralnu dimenziju u priču. Ona ne pripada svetu sudnica i zakona, ali njena posvećenost ljudskom dostojanstvu često deluje snažnije od bilo koje pravne argumentacije. Klaudija i Gverijeri predstavljaju dve strane iste borbe – onu spoljašnju, koja se vodi u sudnici i unutrašnju, koja se odvija u savesti.
Sudska drama kao ogledalo društva
Karofiljo, nekadašnji tužilac za borbu protiv mafije, unosi u roman dozu autentičnost koja se retko sreće u fikciji. On razume jezik prava, ali i suptilne mehanizme nepravde. Kroz likove sudija, advokata i tužilaca prikazuje kako institucije koje bi trebalo da čuvaju moralni poredak postaju prostor u kojem se moć koristi za prikrivanje istine. U romanu „Zatvorenih očiju“ pravda nije data kategorija – ona je prostor borbe, često neizvesne i iscrpljujuće. Sudnica postaje metafora za društvo u kojem se za istinu mora izboriti, a ne treba je očekivati na tanjiru. Upravo ta tenzija između zakona i etike čini da roman nadilazi okvire žanra i prerasta u studiju o moralu.
Karofiljo piše mirno, gotovo minimalistički. Njegov stil je oslobođen suvišnih opisa, ali svaka rečenica nosi težinu. Dijalozi su precizni, promišljeni i često otkrivaju više kroz ono što se ne kaže nego kroz ono što se izgovori. Napetost se gradi bez vatrometa – ona proizlazi iz susreta likova, pogleda, tišine. U tom smislu, roman „Zatvorenih očiju“ podseća na dela pisaca poput Džona Grišama ili Majkla Konelija, ali zadržava karakterističnu italijansku introspektivnost. Karofiljo ne juri zaplet – on ga postepeno oblikuje, kao da čitalac prisustvuje moralnom suđenju u kojem svi, i optuženi i branioci, moraju položiti račun sopstvenoj savesti.
Đanriko Karofiljo je jedno od najpoznatijih savremenih imena italijanskih krimića, a na našem sajtu možete pronaći i ostala njegova dala: „O pažljivosti i hrabrosti“, „Zatvorenih očiju“, „Mjera vremena“, „Razumne sumnje“, „Penelopina disciplina“ U svim ovim naslovima Karofiljo istražuje iste tematske linije: odgovornost, istinu i granice između ličnog morala i društvenih normi. „Zatvorenih očiju“nastavlja taj niz, ali na dublji i emotivniji način – kao da autor sad sažima sve prethodno iskustvo u jednu zrelu, misaonu celinu.
Roman se može svrstati u pravni triler, ali s jakim elementima psihološke drame i društvenog romana. Nasilje, moć, ćutanje, institucionalna korupcija i lična odgovornost predstavljaju njegove središnje teme. Knjiga će biti posebno zanimljiva čitaocima koji prate: pravne trilere i sudske drame, italijanske kriminalističke romane, književnost koja istražuje moralne dileme i unutrašnje konflikte, kao i onima koji cene realističan i precizan stil pripovedanja.
„Zatvorenih očiju“ je roman za čitaoce koji očekuju više od napetog zapleta. To je knjiga za one koji traže promišljanje o pravednosti, za one koje zanima šta se događa iza vrata institucija i u tišini duše čoveka koji pokušava da učini ono što je ispravno, čak i kad zna da će ga to skupo koštati. Karofiljo je ovim romanom potvrdio da pravda, iako često slaba, nikada nije potpuno nemoćna – pod uslovom da postoji neko ko je spreman da je brani, pa makar i zatvorenih očiju.