Zašto bi trebalo da pročitate Zločin i kaznu?
Očajan i siromašan student prava ubija babu lihvarku. To je ukratko priča Zločina i kazne, čuvenog romana Fjodora Dostojevskog. Ili barem njegov središnji događaj, od kojeg se kasnije razvija zaplet najpoznatijeg dela Dostojevskog. No, kao i kod mnogih ruskih romana iz devetnaestog veka, tu postoji mnogo više slojeva i značenja. Šta nagna čoveka na hladnokrvno ubistvo? Koje misli prolaze kroz glavu ubice u tom trenutku? I kakvo društvo stvara takve ljude? Pre više od sto pedeset godina Dostojevski je postavio ova pitanja i napisao jedno od najznačajnijih romana ruske književnosti. Neki ljubitelji Dostojevskog ne vide ovu knjigu samo kao razmišljanje o ubistvu i njegovim posledicama, nego o jasnom prikazu večnog moralnog posrnuća čovečanstva. Ali budući da će takva zvučna tvrdnja bez sumnje odbiti onoliko čitatelja koliko će ih i privući, bilo bi bolje da postavimo jednostavnije pitanje: Zašto čitati Zločin i kaznu?
Animirana TED-Ed lekcija Aleksa Gendlera odgovara na to pitanje u četiri i po animirana minuta. "Iako se ovaj roman ponekad navodi kao jedan od prvih psiholoških trilera, on doseže daleko izvan unutarnjeg previranja studenta Raskoljnikova koji je postao ubica. Od vlažnih krčmi do oronulih stanova i klaustrofobičnih policijskih stanica, u prozi Dostojevskog oživelo je podzemlje Sant Peterburga iz 19. veka", kaže Gendler.
Sa mnogobrojnim neobičnim junacima i često ne tako dopadljivim stanovnicima grada, ovaj mračni portret ruskog društva odražava složena životna iskustva autora i razvijanje njegovih ideja. Iskustva koja su uključivala i četiri godine u sibirskom radnom logoru kao kaznu za učestvovanje u intelektualnim raspravama o zabranjenim socijalističkim tekstovima.
Moglo bi se pretpostaviti da bi takvo iskustvo proizvelo ogorčenog pisca koji se bavi samo osvetom protiv države, ali kritika društva o kojoj piše Dostojevski seže dublje. Raskoljnikov racionalizuje da bi njegov vlastiti napredak nauštrb smrti babe zelenašice bio koristan za društvo, što oslikava doktrine egoizma i utilitarizma koje su prihvatili mnogi intelektualci, savremenici Dostojevskog.
Ne samo intelektualci i političke vođe, nego i svi mi imamo potencijal da se odvojimo od ljudskosti kao što to čini Raskoljnikov. Neki od nas se suočavaju s kaznom za zločine koje počinimo, ali mnogi ih izbegnu - ili ta kazna nije zvanična, nametnuta spolja. U svakom slučaju, uzbudljiv prikaz društvenih i psiholoških previranja u ovom romanu Dostojevskog još uvek pokazuje kako najteža kazna zapravo dolazi iznutra.
