Zašto bi trebalo da pročitate STO GODINA SAMOĆE?
Vozeći se prema Akapulku 1965 godine kako bi proveo odmor s porodicom kolumbijski novinar Gabrijel Garsija Markes iznenada je promenio pravac vožnje i zamolio suprugu da narednih nekoliko meseci ona izdržava njihovu familiju. Vratili su se kući. Uradio je to jer mu se tokom vožnje neočekivano ukazao početak nove knjige o pukovniku Buendiji koji se pred streljačkim vodom priseća popodneva kada ga je otac odveo da otkriju led.
Sledećih osamnaest meseci ta početna zamisao pretvoriće se u roman Sto godina samoće koji će književnost Južne Amerike dovesti u žižu interesovanja ljubitelja pisane reči. Markes je 1982 godine dobio Nobelovu nagradu za književnost.
Šta čini ovaj roman tako posebnim? Knjiga se bavi sudbinom sedam generacija porodice Buendija. Sa dugim, detaljnim rečenicama, velikim brojem likova i složenim zapletom Sto godina samoće nije knjiga koja se lako čita, ali je zato itekako vredna truda. Mnogobrojne ljubavne priče, građanski rat, političke intrige i pregršt junaka koji se zovu Aurelijano. Ipak, ovo nije puka istorijska drama već jedan od najboljih primera književnog žanra pod nazivom magični realizam.
U njemu, natprirodni događaji ili sposobnosti junaka opisani su u realističnom ključu kao nešto što se podrazumeva dok se u stvarnim događajima u životu i istoriji kriju fantastične besmislice.
Natprirodne pojave u izmišljenom selu Makondo neprestano se prepliću sa dešavanjima u Kolumbiji. Selo je u prvom trenutku mitski izolovano od sveta, ali se postepeno otvara prema njegovim uticajima suočavajući se sa mnoštvom nezgoda. Kako godine prolaze likovi stare i umiru da bi se vratili kao duhovi ili se u sledećem naraštaju reinkarniraju u nekom od članova porodice. Sve se menja kada u mesto dođe američka kompaniija za obradu voća, a sa njom i romantični mehaničar kojeg uvek prate žuti leptirovi i devojka koja lebdi. Iako tok romana prelazi i na potonje generacije vreme kao da se kreće kružnom putanjom. Mnogi junaci imaju slična imena i osobine predaka čije greške često ponavljaju. Neobična predskazanja i posete tajanstvenih Cigana dovode do sukoba, pojave streljačkih vodova i civilnih ratova koji se stalno ponavljaju.
Američka kompanija za preradu voća otvora plantažu blizu sela da bi se to na kraju završilo krvoprolićem nad hiljadama nedužnih radnika što je zapravo slika u ogledalu stvarnog događaja pod nazivom banana masakr koji se odigrao 1928 godine. U kombinaciji sa magičnim realizmom romana kod čitaoca ovo izaziva osećaj da se događaji u istoriji dešavaju kao u nekoj spirali iz koje junaci nemaju kuda da pobegnu.
Ispod magijskog krije se priča o događajima u Kolumbiji i južnoameričkoj istoriji od kolonijalnih vremena do savremenog doba. Ovo je istorija čijim je događajima i sam Markes bio savremenik.
Gabrijel Garsija Markes odrastao je u Kolumbiji razorenoj građanskim ratom između konzervativne i liberalne partije. Takođe je živeo u Meksiku za vreme autokratije i kao novinar je 1958 godine izveštavao o državnom udaru u Venecueli.
Međutim, najveći uticaj na njega imali su majčini roditelji. Deda Nikolas bio je odlikovani veteran koji je učestvovao u Hiljadudnevnom ratu koji su vodili pobunjenici protiv konzervativne vlade Kolumbije. To je Gabrijela odvelo u smeru socijalističkih političkih uverenja. Za to vreme, njegova baka Trankvilina, svemoguća i sujeverna žena, poslužila je kao nadahnuće za stil pisanja u Sto godina samoće.
Dekina i bakina kućica u Arakataki u kojoj je pisac proveo detinjstvo bila je glavna inspiracija za Makondo.
Sa ovim romanom Markes je na jedinstven način zabeležio uzbudljivu istoriju Južne Amerike. Uspeo je da prenese neobičnu stvarnost življenja u postkolonijalnom društvu primoranom da ponovo proživljava tragedije iz prošlosti.
Uprkos izraženom fatalizmu roman ipak pruža nadu da svet može da bude bolje mesto.
