Zanimljivosti o piscima rođenim u oktobru

Ovog oktobra malo menjamo standardnu postavu i samim tim započinjemo novo predstavljanje naših najdražih rođendanaca. Izdvajamo neke od najzanimljivijih priči o njihovim najpoznatijim delima, anegdote iz života ili jednostavno zanimljivosti. Uživajte u prvoj jesenjoj rođendanskoj torti!

Oskar Vajld

16. oktobra 1854. godine u Dablinu rođen je čuveni pisac, esteta i ekscentrik Oskar Vajld. Zbog svog suviše ekscentričnog ponašanja je već na koledžu imao problema sa profesorima što njega nije ni najmanje doticalo. Radio je kao novinar, izdavao poeziju, osvajao nagrade, oženio se i dobio dva sina. Međutim, vrlo brzo nakon što je objavio svoje najpoznatije delo – Slika Dorijana Greja, spoznao je svoju homoseksualnost.

Jedna od najvećih romansi viktorijanskog doba bila je ljubavna veza između Oskara Vajlda i mladog lorda Alfreda Daglasa, zvanog Bouzi. Bouzi je najpre bio očaran romanom Slika Dorijana Greja. Dvostruko mlađi od Vajlda, dekadentni lord anđeoskog lica, zaveo je pisca i postao njegova najveća ljubav i uzrok njegove propasti. Bouzijev otac, markiz od Kvinsberija, autoritaran i uticajan, rešio je da uništi Vajlda, podigavši tužbu protiv njega. Iako je mladi lord bio veća opasnost od Vajlda nego obratno. Vajldu je sudija zbog „nakaznog ponašanja” izrekao najgoru moguću kaznu – dvogodišnji prinudni rad. Bouzi je Vajlda uvukao u krug mlade eskort gospode, sa kojima se sastajao s vremena na vreme, a koje je Bouzijev otac kasnije potplatio da svedoče na sudu o Vajldovom ponašanju.

Viktorijanski London je tada okrenuo leđa Oskaru Vajldu, lordu reči, dotadašnjem najomiljenijem žitelju. Od najpoznatijeg viktorijanskog pisca postao je najpoznatiji viktorijanski kriminalac. Oskar Vajld je šokirao London svojim talentom. Kada ga je na premijeri jedne njegove drame publika ogromnim aplauzom izmamila na binu, izašao je pušeći cigaretu, što je u to vreme bilo drsko ponašanje. Zatim je zahvalio publici na „inteligentnom prijemu ove predivne drame, vidim da vam se svidela skoro koliko i meni”. Skromnost mu nije bila vrlina, što je potvrdio izjavom: „Na putovanja uvek nosim svoj dnevnik. U vozu mi je potrebno senzacionalno štivo”. Kao pisac, on je svakim svojim književnim delom sablažnjavao viktorijansku Englesku nekom prevratničkom idejom, poklanjajući joj pri tom sublimnu lepotu jezika i stila.
 

Ursula le Gvin

21. oktobra 1929. godine rođena je američka spisateljica, najpoznatija po izmaštanim svetovima iz budućnosti, Ursula le Gvin. Njen rad često opisuje futurističke ili izmišljene svetove slične našim u politici, prirodnom okruženju, religiji, seksualnosti i etnografiji. Za svoja dela osvojila je sve velike nagrade, neke od njih i dva puta za redom. Svojim radom inspirisala je mnoge proslavljene pisce.
Godine 2014. Le Gvinovoj je postavljeno pitanje da li pisci naučne fantastike treba da nastoje da precizno predvide budući svet, na šta je ona odgovorila: “... zadatak naučne fantastike nije da predvidi budućnost. Umesto toga, ona predviđa nekoliko budućnosti. Pisci mogu naći budućnost privlačnom upravo zato što ne može biti poznata, to je crna kutija gde “sve može da se kaže i desi bez straha od kontradikcija koje postoje u sadašnjosti, tj. Realnom svetu. Budućnost je bezbedna, sterilna laboratorija za isprobavanje ideja, sredstvo za razmišljanje o stvarnosti, metodu.”

Leva ruka tame, Čovek praznih šaka i Pripovedanje, su romani Hainskog ciklusa, koji prikazuje buduću galaktičku civilizaciju labavo povezanu od strane organizacijskog tela Ekumen kako bi razmotrili posledice kontakta između različitih svetova i kultura. Za razliku od drugih standarda naučne fantastike, civilizacija Hainskog ciklusa ne raspolaže putovanjem ljudi bržim od svetlosti, ali ima tehnologiju za trenutnu komunikaciju. Ovo omogućava autoru da postavi hipotezu o labavim slojevima društva koja postoje u velikom broju međusobno izolovana, pružajući podlogu za istraživanja interkulturalnog susreta. Socijalni i kulturni uticaj zbog dolaska Ekumenovih izaslanika (poznatih kao “mobili”) na zabačene planete, i samim tim kulturni šok koji proživljavaju izaslanici, predstavljaju glavne teme romana “Leva ruka tame”.
Njen koncept je eksplicitno pozajmilo nekoliko poznatih autora, u toj meri da su koristili isto ime uređaja za komunikaciju (ansibl).
Većina njenih likova nisu pripadnici bele rase, čime ona reflektuje i stvarno stanje na planeti. Iz tog razloga se i ne mogu naći crteži likova na koricama njenih knjiga.
Ursula se često koristi vanzemaljskim kulturama da bi ispitala strukturalne karakteristike ljudske kulture i društva i uticaj koji imaju na pojedince.
U knjizi Leva ruka tame, na primer, ona implicitno istražuje društvene, kulturalne i lične posledice seksualnog identiteta tako što u romanu piše o ljudskom susretu sa androgenom rasom.

Branislav Nušić

Srpski književnik, majstor komedije, humora i smeha, pisac romana, drama, priča i eseja, začetnik retorike u Srbiji i istaknuti fotograf amater, Branislav Nušić, rođen je 20. oktobra 1864. godine kao Alkibijad Nuša. Sa samo devetnaest godina, tokom studija 1883. napisao je svoju prvu komediju „Narodni poslanik” i pokazao ne samo fantastično razumevanje društvenih prilika, već i dragocenu prizmu kroz koju ih posmatra, kao i sjajnu veštinu pisanja. Iako je naišla na pohvale i podršku kulturne elite i najuglednijih književnika toga vremena, komedija se neko vreme nije našla na repertoaru, verovatno zbog stava Aleksandra Obrenovića da predstavlja „ruganje borcima za parlamentarizam“.
Ubrzo nakon završetka studija, Nušić se borio u Srpsko-bugarskom ratu 1885. godine, koji ga je zatekao na služenju redovnog vojnog roka. Revoltiran što u pogrebnoj povorci Mihaila Katanića, heroja ovog rata, nije bio ni jedan državni zvaničnik, napisao je satiričnu pesmu „Dva raba” za tadašnje opoziciono glasilo „Dnevni list“ i zbog toga osuđen na dve godine robije zbog ismevanja srpske monarhije, a posebno kralja Milana.

Nušić piše i u zatvoru, i to komediju „Protekcija”, što je veoma neobično s obzirom da mu je pisanje u zatvoru bilo zabranjeno. Međutim, znajući da upravnik cenzuriše njegovu poštu, Nušić je počeo da piše svom izmišljenom rođaku ministru. Zahvaljujući ovakvoj dovitljivosti sebi je obezbedio pravo na pisanje i neprekinuto stvaranje.
Napustio je zemlju sa vojskom tokom Prvog svetskog rata i boravio u Italiji, Švajcarskoj i Francuskoj do kraja rata.
U povlačenju i premeštanju sa mesta na mesto, Nušić se prvo morao odreći nezavršenih rukopisa, ali kako je stanje bivalo sve teže, za sobom je morao ostavljati i neka završena dela, među kojima se našlo i „Sumnjivo lice”. Ova drama je ostavljena na čuvanje Arbanasu koji je Nušiću dao „besu“ da će tekst sačuvati. Iako su tokom rata u Prištinu upali Bugari i sve spalili, pa i svu Nušićevu zaostavštinu, Arbanas je održao reč, pa mi danas možemo da uživamo u delu koje fantastično objašnjava kako nastaju male i velike zavere, opet nepogrešivo oslikava ljudske slabosti, i, kao i sva Nušićeva dela, prikazuje društvenu sliku i poziciju pojedinca koja do dana današnjeg nije izmenjena.
Nušić je o sebi govorio da je humorista, a ne satiričar. Njegov humor nije gorak, on ne podstiče podsmeh, on izaziva jedan zdrav smeh i praštanje. Iako je ismevao i ljudsku sujetu, i lažno dobročinstvo, i glupost, i licemerje, on u ismevanju nije otrovan. Bio je i ostao savremen i svevremen.

Tekst: Jelena, @mischiefs_journey_trough_books