Uvek imamo vremena za priče
Rut Ozeki je američko-kanadska autorka, režiserka i ono meni najzanimljivije zen budistička sveštenica.
Ovo je prvi i jedini njen roman koji sam pročitala i apsolutno sam zaljubljena u njen stil i način na koji je potegla ogroman broj jako bitnih tema. U jednom romanu je povezala kvantnu fiziku, ekologiju, tehnologiju, kapitalizam, vršnjačko nasilje, disfunkcionalnost porodice, besmislenost ratovanja, uopšteno samog koncepta mržnje. Zen budistička „filozofija“ je ono što nosi ovaj roman i ono što nas mora naučiti kako da bitišemo u vremenu, da nas probudi da postanemo svesni svog sadašnjeg trenutka.
„U Marselovoj knjizi ću napisati sve što znam o Đikoinom životu, a kada završim, prosto ću je ostaviti negde da je vi nađete! Pa zar nije super fora? Kao da kroz vreme pružam ruku da vas dotaknem, a sada, pošto ste pronašli knjigu, i vi pružate ruku da dotaknete mene! Ako mene pitate, to je fantastično kul i predivno. Kao poruka u boci koja pluta okeanom prostora i vremena. Potpuno lično, a i stvarno, pravo iz Đikoinog i Marselovog preinternetskog sveta. Ovo je suprotno blogu. Ovo je antiblog, zato što je namenjen samo jednoj posebnoj osobi, a to ste vi. A ako ste sve ovo pročitali, verovatno shvatate šta hoću da kažem. Shvatate li? Jeste li već počeli da se osećate posebno?“
Spisateljica Rut na obali kanadskog ostrvceta, gde provodi život sa suprugom Oliverom, pronalazi ne baš poruku u boci već dnevnik šesnaestogodišnje Nao u kutijici Helo Kiti. Uz dnevnik tu su i pisma na japanskom kao i sat japanskog kamikaze iz drugog svetskog rata.
Rut pretpostavlja da su dnevnik donele vodene struje nakon cunamija 2011. i što više čita to je njena opsesija da pronađe Nao ili bilo kog člana njene porodice jača. Povezuje se kao čitalac sa njom i brine da će Nao izvršiti samoubistvo, ne uzimajući u obzir da je dnevnik putovao okeanom duži niz godina.
Nao je posegla za pisanjem želeći da prenese priče i deo života svoje prababe Điko, stočetvorogodišnje zen budističke monahinje, na papir, ali ponajmanje piše o njoj. Ponajmanje jer je Nao žrtva užasnog vršnjačkog nasilja u školi, njen otac neprekidno pokušava da se ubije i žive veoma siromašan život za razliku od onog koji su pre povratka u Japan živeli u Americi.
Prekretnica za Nao je bilo leto koje je provela u zen budističkom hramu sa prababom Điko.
Dozvolite Nao da vam objasni da smo svi mi, kao i sve uostalom, bića vremena. Da su pozitivne promene u svakom trenutku moguće. Da osim odgovornosti za sebe snosimo odgovornost i za sve na planeti, pa i u vremenu naravno i da svaki naš postupak utiče i menja budućnost.
Tekst: Jelena, @mischiefs_journey_trough_books