makart

Tom Malmkvist, SVAKOG TRENUTKA JOŠ SMO U ŽIVOTU

SVAKOG TRENUTKA JOŠ SMO U ŽIVOTU je knjiga koja mora da se pročita odjednom. Odvojte jednu noć za to. Ne zato što ćete biti nestrpljivi da saznate “šta je posle bilo” (to ćete saznati skoro odmah na početku), već zato što nećete želeti da Toma ostavite samog. Biće mu potrebna sva vasa pomoć.
26.08.2019.
tom malmkvist, svakog trenutka još smo u životu

Jeste li nekad bili ljuti na nekog ko je mnogo tužan? Jeste li osećali nemoćni bes i potrebu da ga prodrmate i kažete: ‘Hej, ne može tako…’? Da li ste pomislili kako ipak nema pravo da bude tako grub?

Ako jeste, naoružajte se strpljenjem i nađite se pri ruci glavnom junaku ove knjige. Tom Malmkvist vam neće biti simpatičan na prvi pogled, ali ćete osetiti ogromno sažaljenje prema njemu. I mislićete da ga razumete, ali će vas ponekad začuditi njegovi postupci. Ali pošto njegova porodica nije odustala od njega – nemojte ni vi.

Tom jednostavno mora da preživi. Jedan svet se srušio, a drugi, u kome se našao, tek poprima nejasne obrise. Suočen sa fatalnom bolešću svoje žene i prevremenim rođenjem njihove bebe, glavni junak ove autobiografske priče ne silazi sa klackalice života i smrti, prošlosti i budućnosti.

Priča je teška. Ali nećete plakati. Nećete, jer ne plače ni Tom. I dok jednom rukom sve što mu lekari govore opsesivno zapisuje u beležnicu, drugom rukom grčevito steže svoje srce – kod njega nema jauka. On je hokejaš navikao na udarce. Ništa u ovom romanu-priči nema patetično, a sve je teško. Teško je toliko da zaboravljate da dišete dok čitate. A posle ne možete da zaspite.

SVAKOG TRENUTKA JOŠ SMO U ŽIVOTU je knjiga koja mora da se pročita odjednom. Odvojte jednu noć za to. Ne zato što ćete biti nestrpljivi da saznate “šta je posle bilo” (to ćete saznati skoro odmah na početku), već zato što nećete želeti da Toma ostavite samog. Biće mu potrebna sva vaša pomoć.

“Ne znam, često smo govorili kako ćemo ostariti zajedno. To nas je smirivalo kad smo bili zabrinuti zbog para ili nečeg drugog, negde u dalekoj budućnosti zamišljali smo zastakljenu verandu koja gleda na more, u našoj mašti ta scena mogla je različito da izgleda, najčešće smo zamišljali da sedimo jedno pored drugod s romanom u ruci, dok nam naši odrasli unuci dolaze u posetu iz Stokholma, i nema nikakvih zahteva, nema pretenzija, samo mir.”

Podelite: