Tilman Ramštet, KINESKI CAR
Roman ,,Kineski car” počinje scenom u kojoj se narator, Kit Štaperfenig krije ispod svog stola. Tu je proveo proteklih deset dana, tako zbijen da niko ko bi provirio kroz prozor ne bi mogao da ga vidi – a ne u Kini, gde njegova porodica veruje da se nalazi, zajedno sa dedom. Održavanje te iluzije, međutim, postaje prilično problematično onog trenutka kada Kit primi poziv putem kojeg saznaje da je njegov deda preminuo i da je neophodno da dođe da identifikuje telo.
Kit je bio dedino omiljeno unuče. Ostaloj deci je objašnjavao kako nema dovoljno energije da se svima jednako posveti pa je odlučio da svu pažnju usmeri na Kita, kako bi bio siguran da neće završiti sa gomilom malograđana. Izgleda da je pogrešio: ostali su se sasvim lepo snašli (mlađa sestra je još na studijama), što se za Kita baš i ne može reći. Njegova devojka Franciska ga zove ,,slikom i prilikom prokrastinacije”.
Pre nego što je postala Kitova devojka, Franciska se zabavljala s dedom, što je prilično čudno, ali Kit je navikao da se nosi s čudnim situacijama, baš kao što je i izmišljeni put u Kinu. To je, zapravo, trebalo da bude pravo putovanje: poklon dedi od porodice (dok je još mogao da putuje), sa Kitom kao saputnikom. Ispostavilo se da put ipak ne može da se izvede (umnogome zahvaljujući Kitu), ali Kit je ipak odlučio da proba (delom i kako bi pobegao od Franciske kojoj je takođe obećao razne stvari koje ne zna kako da ispuni).
U romanu se smenjuju Kitova svedočenja o situaciji u kojoj se nalazi (i objašnjenja kako se u nju uvalio) i pisma koja roditeljima šalje, navodno, iz Kine. Zaplet romana je veoma zanimljiv a Ramštet odlično izlazi na kraj s apsurdnom situacijom koju stvara. Dve centralne figure, Kit i njegov deda, vrlo su realni likovi i kao takvi su zgodni za nezgodne situacije. Deda se može opisati kao zavodnik, iako ne može, ili ne želi da se posveti ženama, i njegov karakter dozvoljava Kitu da s lakoćom izmišlja svakakve avanture koje navodno doživljavaju u Kini. Iako može delovati nekompetentno, Kit vrlo dobro zna kako da iskoristi situaciju u kojoj se nalazi, iako nije uvek siguran gde će ga to odvesti.
Kit beleži kako je jednom njegov deda završio raspravu prostim: ,,Ma nemoj? A ja sam kineski car!” Kit je tada bio dete i bukvalno je shvatio reči svog dede zbog čega je svima govorio da su on i njegova porodica Kinezi. Sada, kada je odrastao, nije baš toliko zbunjen, ali kao da i dalje ima problema sa suočavanjem s realnošću. To možda i objašnjava zašto se radije krije ispod svog stola nego da se suoči sa porodicom i Franciskom.
Roman ,,Kineski car” je priča o eskapizmu čija dva glavna junaka zapravo nikada nisu bila pomirena sa ,,normalnim” životom (možemo reći da je dedin konačni beg dočaran prilično ekstremno). Kitova pisma su, osim što su zabavna, ujedno i veoma dirljiva i predstavljaju izvesni omaž njegovom dedi.
Sve u svemu: zabavan i veoma dobro napisan roman.
Izvor: Complete Review
