Tatjana Tolstoj, LAKI SVETOVI
Ono što ovu zbirku čini posebnom u odnosu na druge autore sličnog izraza, jeste način na koji Tolstojev maestralno spaja prošlost i sadšnjost kroz različite stilove i forme: auto-fikciju, esejističke delove i alegorijske priče. U Lakim svetovima duboko su istražene mnoge teme: identitet, život, smrt, usamljenost, gubitak, ljubav, politika, ruska psiha i još mnogo toga.
Svih osamnaest priča u knjizi je tematski povezano, jer u svakoj od njih fantastični svetovi prelaze u svakodnevnu stvarnost.
Knjiga počinje pričom 20/20, u kojoj ona govori o ženi, koja može i ne mora biti ona sama, a koja je imala operaciju očiju i koja ju je odredila da postane pisac. Tokom tromesečnog oporavka, dok se još uvek oslanjala samo na čulo dodira, ona nam opisuje svet koji je videla u toj blještavoj tami. Upravo te eterične vizije, uglavnom iz prošlosti, vode je do toga da postane pisac.
Kroz njene priče se provlači eteričnost, koju često opisuje kao „nigde“. To „nigde“ je predstavljeno kao stvarno mesto. Kako ona kaže, nigde je najvažnije mesto na svetu. Zastašujuće je, prazno i hladno, a iznad svega tužno; tamo je izgubljena sva ljudska komunikacija i tamo svi gresi, svi nedostaci, sve laži izlaze iz sumraka da nas pogledaju u oči, ali bez neodobravanja, već jednostavno i bez osude.
U nekim pričama iz ove zbirke, Tolsojeva koristi alegoriju kao moćnu podršku izražavanju svoje misli. Tako su prozori i vrata često portali u fikciji o drugim svetovima, ili se pojavljuju kao simboli.
Ponegde se ljudi iz stvarnog života pojavljuju kao književni likovi. Na primer, u biografskom eseju Svedenborg, ona opisuje Emanuela Svedenborga sa svim njegovim ekscentričnostima. U drugoj priči, ona piše o svom ocu u delimično izmišljenoj priči, koja uključuje rimski mauzolej, dosadne turiste, slepca itd. U priči Otac, autorka govori o mrtvom ocu koji joj se u snovima pojavljuje kao mladić i donosi joj savete o zagrobnom životu.
U zbirci Laki svetovi pronaći ćemo još dva esejistička dela, koja se prividno odnose na obične, domaće aktivnosti, a koja se pretvaraju u meditacije o širem svetu.
Na kraju, u najzapaženijem eseju Službena nacionalnost, Tolstojeva nam predočava tri najvažnije stvari za rusku psihu. Poslednja od njih je „nadamo se“ i ona je ujedno i najdominantnija. Autorka je opisuje na granici sarkazma i satire, zaključujući da je ovo „nadanje“ izgrađeno na poricanju uzročnosti i da je ono zapravo manjak verovanja u materijalnu prirodu univerzuma i njegovih fizičkih zakona. Nadanje, kao glavna crta ruske duše, oslanja se na Milost – manifestaciju dobrote, odnosno samu Božiju volju.
