Takva su vremena – Jelena Trpković: život između gradova, granica i ratova
Takva su vremena: Zapisi 1989–2006 nastala je izborom iz dnevničkih beležaka Jelene Trpković. Knjiga prati godine u kojima se zajednički prostor nekadašnje Jugoslavije pretvara u niz granica, ratnih zona i sve dubljih podela.
Postoje knjige o devedesetim koje pokušavaju da objasne šta se dogodilo. Postoje istorijske studije, političke analize, memoari učesnika i naknadna tumačenja raspada Jugoslavije. A postoje i knjige poput Takva su vremena Jelene Trpković, koje ne pokušavaju toliko da objasne istoriju koliko da pokažu kako je izgledalo živeti dok se ona događala.
Upravo zbog toga ova knjiga ostavlja snažan utisak.
Takva su vremena: Zapisi 1989–2006 nastala je izborom iz dnevničkih beležaka Jelene Trpković. Knjiga prati godine u kojima se zajednički prostor nekadašnje Jugoslavije pretvara u niz granica, ratnih zona i sve dubljih podela.
Ali ovo nije knjiga koja istoriju posmatra sa distance.
Ona je beleži iznutra.
Dnevnik raspada jednog sveta
Zapisi obuhvataju period od 1989. do 2006. godine, mada je njihovo težište na ratnim devedesetim.
Dubrovnik. Beograd. Sarajevo. Zagreb. Ljubljana. Split.
Gradovi koji su nekada pripadali zajedničkom prostoru u jednom trenutku postaju mesta između kojih se putuje teško, ponekad gotovo nemoguće. Granice se zatvaraju, komunikacija prekida, prijatelji ostaju na različitim stranama, a ono što je do juče bilo svakodnevica postaje političko pitanje.
Jelena Trpković beleži upravo taj proces.
Ne iz perspektive političara, generala ili istoričara, već iz perspektive osobe koja pokušava da nastavi život dok se svet oko nje raspada.
Zbog toga se u knjizi velika istorija neprestano sudara sa malim, svakodnevnim stvarima: putovanjima, telefonskim razgovorima, susretima, vestima o prijateljima, nestašicama, granicama, strahom i pokušajima da se održe odnosi među ljudima.
I upravo su ti detalji često upečatljiviji od velikih političkih objašnjenja.
Dubrovnik i smrt Milana Milišića
Jedna od najtežih tačaka knjige vezana je za Dubrovnik i početak rata.
Jelena Trpković bila je supruga dubrovačkog pesnika Milana Milišića, koji je poginuo 1991. godine tokom granatiranja Dubrovnika.
Taj događaj ne predstavlja samo ličnu tragediju. On postaje jedna od tačaka iz kojih se posmatra sve što dolazi kasnije.
Posle Dubrovnika dolazi Beograd. Zatim ponovna putovanja kroz zemlju koja više nije ista zemlja.
Takva su vremena ne ostaje samo u ličnoj tragediji.
Naprotiv.
Jedno od njenih najvažnijih pitanja jeste šta se događa sa ljudima kada društvo počne da ih deli na „naše“ i „njihove“.
Kada više nigde nisi potpuno „svoj“
Pozicija Jelene Trpković u tim godinama bila je složena.
Kao Beograđanka povezana sa Dubrovnikom i kao osoba koja je živela između sredina koje su se tokom rata našle na suprotnim stranama, autorka se neprestano susreće sa pitanjima identiteta, pripadnosti i odgovornosti.
Ta pozicija između različitih sredina daje knjizi posebnu vrednost.
Autorka ne posmatra raspad Jugoslavije sa bezbedne vremenske distance. Nalazi se usred njegovih protivrečnosti.
Zato se tokom čitanja stalno vraćaju pitanja pripadnosti.
Šta znači nacionalni identitet kada prijatelji žive sa druge strane granice?
Šta znači kolektivna krivica?
Koliko pojedinac može da bude odgovoran za ono što radi država kojoj pripada?
I kako ostati čovek kada okruženje od vas očekuje da prvo izaberete stranu?
Knjiga ne nudi jednostavne odgovore.
I upravo je u tome njena snaga.
Rat nije samo ono što se događa na frontu
Jedna od najvećih vrednosti knjige jeste prikaz svakodnevice.
Kada danas govorimo o ratovima devedesetih, lako ih svodimo na datume, vojne operacije, političke odluke i potpisane sporazume.
U dnevničkim zapisima stvari izgledaju drugačije.
Rat je i nemogućnost putovanja.
Rat je prijatelj kojem više ne možete lako da telefonirate.
Rat je promena jezika kojim ljudi govore jedni o drugima.
Rat su zatvorene granice.
Rat je trenutak u kojem neko koga poznajete počinje da govori rečenice koje od njega nikada niste očekivali.
I možda najstrašnije od svega – rat postaje nešto na šta se ljudi navikavaju.
Otuda i naslov knjige.
Takva su vremena.
Rečenica koja na prvi pogled zvuči kao konstatacija vrlo brzo počinje da zvuči kao opravdanje.
I upravo u toj kratkoj rečenici kao da se nalazi cela knjiga.
Jer vremena nisu apstraktna.
Njih stvaraju ljudi.
Druga strana devedesetih: ljudi koji nisu pristali na mržnju
Ipak, ovo nije samo knjiga o nacionalizmu, ratu i raspadu.
Važan deo zapisa posvećen je ljudima koji su pokušavali da se tome suprotstave.
Mirovni pokreti, antiratni protesti, umetnici, prijatelji i pojedinci koji nisu želeli da prihvate logiku kolektivne mržnje stalno se pojavljuju na stranicama knjige.
Zbog toga Takva su vremena može da se čita i kao svojevrsna istorija jednog drugačijeg otpora.
Ne velikog i herojskog u klasičnom smislu.
Često je to jednostavno odluka da se prijateljstvo ne prekine.
Da se ode preko granice.
Da se neko pozove.
Da se odbije mržnja koja je u tom trenutku postala društveno prihvatljiva.
Upravo u tim trenucima knjiga možda najviše govori o ljudskosti.
Beograd, Dubrovnik, Sarajevo i jedna nestala mapa
Čitajući ove zapise, gradovi postaju gotovo ravnopravni junaci knjige.
Posebno Dubrovnik i Beograd, ali i Sarajevo i drugi gradovi nekadašnje Jugoslavije.
Jelena Trpković tokom tih godina putuje kroz prostor koji se politički raspao, ali koji u njenim ličnim odnosima i sećanjima još postoji.
Zbog toga Takva su vremena nije samo knjiga o ratu.
To je i knjiga o nestanku jednog zajedničkog prostora.
Granice se pojavljuju na geografskim kartama, ali mnogo sporije u ljudskim odnosima.
Neki prijatelji nestaju.
Neka prijateljstva pucaju.
Neka, uprkos svemu, opstaju.
A nastaju i nova – upravo na osnovu zajedničkog otpora ratu i nacionalizmu.
Knjiga koju nije lako smestiti u samo jedan žanr
Ako bismo morali da je svrstamo, Takva su vremena pripadala bi dnevničkoj i memoarskoj prozi.
Ali to nije sasvim dovoljno.
U njoj ima autobiografije, dokumentarne književnosti, istorijskog svedočanstva, ratne proze i svojevrsne društvene hronike.
Kroz ličnu priču prolazi čitava mreža umetnika, intelektualaca, prijatelja i ljudi koji su tokom devedesetih pokušavali da pronađu svoje mesto u svetu koji se ubrzano menjao.
Zbog toga se knjiga može čitati i kao dokument jedne društvene i kulturne atmosfere.
Zašto vredi pročitati Takva su vremena?
Zato što ova knjiga ne pokušava da rekonstruiše devedesete nakon svega što danas znamo.
Ona ih čuva iznutra.
U tome je ogromna razlika.
Dnevnik poseduje nešto što kasnija sećanja teško mogu da sačuvaju: neizvesnost.
Osoba koja zapisuje događaj ne zna šta će biti sledeće godine. Ne zna kako će se rat završiti. Ne zna koje će države postojati. Ne zna koje će granice ostati. Ne zna ni koja će prijateljstva preživeti.
Čitalac danas zna mnogo više.
Upravo zbog toga je iskustvo čitanja ponekad neprijatno.
Vidimo kako se stvari menjaju dok ljudi koji ih žive još ne mogu da znaju dokle će promene otići.
Istorija koju čine ljudi
Posle ove knjige možda nećemo znati više datuma nego pre čitanja.
Ali ćemo verovatno bolje razumeti nešto drugo.
Kako izgleda kada se preko noći promeni značenje grada u kojem živite.
Kako prijatelj postane „druga strana“.
Kako granica nastane tamo gde je juče nije bilo.
Kako propaganda ulazi u svakodnevni govor.
I koliko je teško odbiti podelu sveta na „nas“ i „njih“ kada svi oko vas insistiraju upravo na tome.
Zato ovu knjigu ne treba čitati samo kao svedočanstvo o prošlosti.
Ona podseća koliko brzo ono što deluje nezamislivo može postati svakodnevno – i koliko lako se na sve to može odgovoriti jednom naizgled bezazlenom rečenicom:
Takva su vremena.
