TAJNE KOJE SMO ČUVALE, Lara Preskot
Sestrinstvo u koje autorka uvlači čitaoca u svojoj priči o Hladnom ratu nećete želeti da napustite ni kada se priča približi kraju. Žene u romanu ,,Tajne koje smo čuvale” trpe mnogo toga – nepoštovanje na poslu, pretnje od strane vlasti, seksualno uznemiravanje i iznad svega toga, činjenicu da je njihov doprinos prećutkivan, ali ovo ipak nije sumoran roman.
Pomislili biste da je najprivlačniji element naslova debitantskog romana Lare Preskot reč ,,tajne”. I da, ima dosta fascinantnih tajni koje čekaju da budu otrivene u romanu – neverstvo, špijunaža, poreklo, identitet, trauma, ali zapravo je činjenica da je u naslovu prisutna množina ono što ima veću težinu. Sestrinstvo u koje autorka uvlači čitaoca u svojoj priči o Hladnom ratu nećete želeti da napustite ni kada se priča približi kraju.
Grčki hor koji otvara roman sastoji se od večito potcenjivanih: sekretarica koje rade za CIA. Njihova sećanja nas vode u Vošington pedesetih godina prošlog veka, gde se razvija plan narušavanja značaja Sovjetskog Saveza. Najnovija ideja je korišćenje ,,Doktora Živaga” kao antikomunističke propagande. Dok većina sekretarica svoj radni dan završava u pet sati, dve imaju dodatne dužnosti. Ćerka ruskog emigranta, nova sekretarica u odeljenju – Irina – prilično je neupadljiva, što je čini idealnim kandidatom da bude nosilac, vrsta špijuna čiji je zadatak da prenosi važna dokumenta. Sali, žena koja će trenirati Irinu, iskusna je špijunka koja u devojci prepoznaje svoj smisao za humor, ambiciju i motivaciju.
Za sve to vreme, preko okeana, odvija se ljubavna priča iza ljubavne priče koja je zagolicala maštu tajnih agenata. Olga, dugogodišnja ljubavnica Borisa Pasternaka, autora ,,Živaga”, preživljava nezamislivo nasilje i jedva sastavlja kraj s krajem dok istovremeno pokušava da zaštiti svoju porodicu i objavi Pasternakov roman.
Kroz čitav roman Lara Preskot postupa s izvesnom diskrecijom, u skladu s vremenom u kojem njeni junaci žive. Nikada neće nametati istinu ako umesto toga može da pruži kontekst i nekoliko kontradiktornih priča i tako ostavi čitaoca da sam donese određene zaključke. Poverenje u oštro oko čitaoca izaziva posebno zadovoljstvo tokom čitanja romana a pokazalo se i kao dobar pripovedački pristup. Direktno poređenje sovjetskog terora i ,,straha boje lavande” (progona homoseksualaca u Americi) bilo bi preterano, pa autorka pušta čitaoce da sami otkriju postojeće licemerje i time poređenje ovih sila čini svežim i živopisnim.
Žene u romanu ,,Tajne koje smo čuvale” trpe mnogo toga – nepoštovanje na poslu, pretnje od strane vlasti, seksualno uznemiravanje i iznad svega toga, činjenicu da je njihov doprinos prećutkivan, ali ovo ipak nije sumoran roman. Autorka poručuje da nada ne dolazi po automatizmu. Za nadu su potrebne mašta, smelost i ljubav, što ona i dokazuje čineći svoje junakinje heroinama, uprkos tome što im je život dodelio loše karte.
Izvor: www.austinchronicle.com
