Svašta se dešava vikendom ujutru
Dejan Kanazir rođen je 1997. godine u Beogradu. Aktivno piše poeziju od svoje četrnaeste godine. Bivši polaznik radionice kreativnog pisanja u Biblioteci „Milutin Bojić“ koju je vodila Violeta Vučetić. Pobednik „Zvezdarijade“ 2015. u Beogradu. Kasnije je postao pasivan član i posetilac skupova Književnog društva „Orfisti“. Svoju poeziju javno je čitao na beogradskim večerima poezije (Poezin party, ARGH veče poezije, Pet minuta pažnje, Na sav glas, TROP Autsajder, Punchtown poetry Pančevo).Njegove pesme zastupljene su u: „Rukopisi 40“, „Rukopisi 43“, „Časopis TEMA, Zagreb“, „Poezija Zagreb“,“Časopis Gradina“, blacksheep.rs, astronaut.ba, strane.ba, hiperboreja.blogspot, fenomeni.me. godine, a njegovu prvu zbriku pesama „Ništa se ne dešava utorkom uveče“, objavljuje PPM Enklava pod okriljem Zvonka Karanovića kod koga je išao na radionicu u DKSG Beograd. Sa Dejanom je trebalo da se družimo i na ČBF-u ove godine, ali je kiša pokvarila planove, te smo odlučili da ga pitamo skoro sve što nas je zanimalo. Uživajte.
-Opiši se u tri rečenice:
Preterano sam dramatičan. Dramatično je kada u pisanju, svakodnevnim stvarima i odnosima preteram. Poprilično sam siguran da je pisanje jedina veština koja u radnoj biografiji može da se istakne odnosno, to je jedino što znam da radim.
-Kada si napisao prvu pesmu?
Pre nekoliko dana mi je simpatija iz osnovne škole u koju sam se zaljubio prvi dan, poslala nekakvu pesmu koju sam napisao sa sedam godina. Ne bih to uzeo kao ontologiju mog pesničkog puta ali mislim da je prava pesma, u nekom zrelijem diskursu i topusu tema, nastala u periodu između trinaeste i četrnaeste godine. U pesmi se pominjala anksioznost, nesigurnost i čudno iznošenje stavova iz ugla jednog tinejdžera. Dakle, prva pesma je nastala pre jedanaest godina.
-Koje ti je omiljeno piće?
Trudim se da u poslednje vreme uživam u piću samostalno i umereno. Pokušavam da razbijem mit o tome da je pesnicima ili bilo kom umetniku, piće potrebno za socijalizaciju. Zapravo svim ljudima apsolutno to nije potrebno ako pogledamo u sav taj kolaž klišea kako posle nekoliko čaša, pričamo bolje, samouverenije, imamo veće šanse u flertovanju i svemu tome. Ali da. Volim da popijem limenku piva posle nekog jela koje sam spremio sam. Pivo je jedina vezivna grana sa par prijatelja kada su vrućine pa je nekoliko limenki u parku sasvim u redu. Kada sam u zatvorenom prostoru, pivo ili neka žestina. Viski uglavnom ili apsint. Ali prednost odnosi pivo.
-Da li prvo napišeš pesmu pa izmisliš naslov ili obrnuto?
Dugo smišljam naslov. Naslov koji mora da bude magnet kako bi držao sve stihove u nekom poretku. Pesma uglavnom nastaje kao skup imaginacije I tehničke prirode naslova koji po prirodi, traži da ga opravdaš. Ne nužno, ali naslov I jedna zaokružena celina(poenta ili poruka) pesme su pedeset posto završenog posla. Ostatak zavisi od nas. Od našeg stepena promišljanja i strasti koju želimo da iskažemo.
-Kog pisca bi izveo na večeru, da možeš?
Ne bih izveo pisca na večeru. Pisci lako upadnu u zamku ponavljanja raznih situacija koje smo verovatno čuli na nekom prošlom viđenju. To bi pokvarilo doživljaj. Stoga, kada bih mogao da biram da li bih nekog izveo na večeru, gledao bih da ima jako veliki hobi izvan književnosti i možda, neku vrstu lucidnog humora. Da je Hemingvej živ, on bi bio prvi izbor. Deluje mi kao čovek koji nije spletkario i govorio već izgovoreno. On ili možda Suzan Sontag.
-Da li ti poezija pomaže u svakodnevnici?
Poezija pomaže u svakodnevnici. Njom mapiram ili pretpostavljam kakav je zadati teren neke sfere života. Priprema me na rizike i tera me da sadržajnije mislim o postojanju u kojem sam sad. Ponekada te rizike lično ne preduzimam ali tad nastupa logika pa je to neka vrsta “opravdanja za privremeni strah”.
-Najlepša stvar koja ti se desila od kad pišeš?
Bezbrojna pružanja ruke drugim autorima koji će možda, biti deo istorije. To je možda najlepša stvar. Rukovanja.
-Da li je i koliko teško objaviti zbirku pesama danas?
Mislim da su izdavačke kuće počele da uviđaju ogroman rast poezije u poslednjih petnaest godina. Mnoga vrata se otvaraju mladim autorima i uz upornost a pre svega rad, mislim da svako ukoliko veruje da je to što je napisao/la, može otići u prostor sa ciljem da zaintrigira ili da ta poezija nešto nauči druge, može objaviti knjigu. Neki kažu da je recept dobra sreća, kontakti, razni kompromisi, novac. Smatram da nas dobra pesma brani i predstavlja a da između pisanja rukopisa i objavljivanja stoji vreme. Neke autore koje sam upoznao, nikada nisu ništa objavili a smatram da su neprikosnoveni talenti i oštroumni ljudi. Jednog dana, ljudi će otkriti njihovu beležnicu u nekoj ruševini. Siguran sam.
-Tri preporuke za ove vrele dane?
Prva stvar. Knjige. Rashladiti sobu, pročitati nekoliko stranica ukoliko nas vrućina obori. Pronaći tempo i pročitati što sigurnije. Knjige poezije domaćih izdavačkih kuća poput “Karantin u paklu” Jelene Marinkov, “Ritual pred spavanje” Katarine Pantović, “Treća neuništiva stvar” Marije Dragnić, “Srećna slava, hvala” Luke Latinčića, “Cveće živi na vodi” Ivana Ergića. Poezija Marine Cvetajeve i Zbignjeva Herberta su takođe preporuka. Druga stvar je sladoled. Treća stvar je kuvanje u večernjim satima za nekog ili sebe.
-Da mozeš jednu pesmu da čitaš celog zivota, koju bi izabrao?
“Roll the dice” Charles Bukowski
-Imas li omiljeno mesto za pisanje?
Soba ali često se desi da poeziju pišem usred grada, na klupi utiskujući reči putem tastature na telefonu ili ređe, olovkom u svesku. Ovaj drugi metod, olovka i sveska na klupi, daje bolje rezultate.
-Da li si zaljubljen?
Jesam. Ukoliko je pitanje zapravo “Da li si zaljubljen i u šta?” odgovorio bih u jednu ženu, poeziju, život. Odgovor je svakako potvrdan u oba slučaja.
-Imaju li svi pesnici neki porok i koji je tvoj?
Preterivanje u bilo čemu koje dovodi do haosa. Haos je otac svih stvari ali ovo više nije Antička Grčka.
Za kraj, ostavljamo dve Dejanove pesme, da vam ulepšamo ovaj vikend.
Soba u kojoj se presvlačila Alma Smolčič
nekim ljudima je sada bolje nego tebi
uzmeš litru vina koje je izvetrilo
pljuneš i baciš flašu o zid
četrnaest dana letargije
četiri godine nisi bio na moru
mora da je zbog toga
što je deda prodao kuću
tu mirnu oazu punu Slovenki
koje su dolazile na sprat
kako bi za pedeset evra
sušile svoje kostime i kada si
sa šesnaest godina
video Almino potamnelo golo telo
Alma je bila starija i rekla je da bi jedan dan
mogao da ideš s njom da plivaš
potom si odgovorio da moraš da vodiš
brata u piceriju i luna park
da kasnije deda ide u kupovinu
te moraš s njim
kako bi odabrao košulju na pruge
plus sandale na kopču
Alma te posle nije zvala
i sada u januaru
odgovaraš na pitanje da li je dovoljno
poetično to
kada si se oprostio od Alme
kada je podigla svoju majicu i video si dve
kugle koje su postale solarne elektrane
potom poljubac iz dlana
obnovljiva energija i pubertetska erekcija
sada jedva da se i sećaš kako je ona izgledala
sve je belo dvorište puno tragova nekog psa
koji njuška ispod tvog prozora
da proveri da li si živ
ili da li pišeš normalan cv za posao
u kome navodiš reči kao
efikasan
mlad
staložen
čovek od poverenja
nekim ljudima sada je bolje nego tebi
bacaš vino
možda jecaš
možda grizeš nokte i pišeš stihove koji neće
otopiti sneg i ljudsko srce
pritiskaš jako novi red novi red novi red nečega
pritiskaš pažljivo
kao kvaku sobe
gde se presvlačila
Alma Smolčič
Letnje svakodnevne radnje
Složio sam šorc tako što sam izvukao konopac
ili tu stvar koja zateže stomak.
Potom sam uzeo krajeve povio ih na gore
poklopio ih vodoravno kao kada zatvaraš knjigu.
I ništa nisam uradio u ostatku dana.
Sedeo sam gledajući nebo boje hematoma.
Iz neke udaljene perspektive
gole grane mogu označavati pukotine ili ako vešto isparkiraš
automobil, možda monstruma.
Ali ovako da.
Čini se nebo je eksplodiralo.
Mnogi vetrovi u pauzama za pušenje
naleću milujući uglove krovne konstrukcije odbijajući negativnu energiju.
U međuvremenu ovde nije pala kiša ali je
Gospodin Lorens izvukao još jedan tompus.
Tiho poput pantera je uhvatio Mejn za dupe,
dok je ova glodala čašu ispred postera
štamparije monetarnih sredstava.
