Šta znate o Stendalu?

Mari-Anri Bel (Grenobl, 23. januar 1783 — Pariz, 23. mart 1842), poznatiji pod pseudonimom Stendal, bio je francuski pisac čija se dela smatraju pretečom realizma.

Proputovao je Nemačkom, ali je bio više vezan za Italiju gde je postao konzul i u kojoj je napisao većinu dela koja je objavio pod pseudonimom Stendal. Njegova najpoznatija dela su romani Crveno i crno, Parmski kartuzijanski manastir i Rasprava o ljubavi.

Imao je teško detinjstvo. Majka mu je umrla na porođaju kada je imao sedam godina. Taj događaj je odredio njegovo detinjstvo, ali i kasniji život. Otac mu je bio „pobožni građanin koji je mislio samo na zaradu“. Odgajio ga je deda Anri Ganjon, lekar, ljubazan, obrazovan i zabavan koji mu je posvećivao pažnju, čitao mu i uticao da zavoli književnost. Vrlo rano čitao je Molijera, Voltera i Horacija.

Sa trinaest godina upisuje se u Centralnu školu u Grenoblu, stiče prijatelje i izuzetno je uspešan u matematici zahvaljujući kojoj dobija stipendiju za Politehničku školu u Parizu. Nije očaran gradom svetlosti. Razboljeva se. Posle ozdravljenja, napušta studije, želi da bude zavodnik i „da piše komedije“. Zapošljava se u Ministarstvu rata. Kada se Napoleon proglasio za cara, 1804. godine imenovao je Stendala za prvog konzula u Italiji.

U autobiografiji kaže da je oficirskim pozivom „bio potpuno opijen, lud od sreće i radosti.“ Boraveći u Nemačkoj otkriva Mocartovu muziku kojom je fasciniran.

Lepota umetnosti je toliko uticala na njega da je psihički sindrom nazvan po njemu.

Stendalov sindrom je psihosomatsko stanje čiji su simptomi: ubrzan srčani rad, konfuzija, halucinacije i onesvešćivanje koji navodno nastaju kao posledica izlaganja osobe pojavama ili predmetima velike lepote, a nazvano je prema opisu iskustva koje je imao Stendal tokom posete Firenci 1817 godine, kada je bio potpuno očaran lepotom koja ga je okruživala.

1815. godine nakon velikog Napoleonovog poraza i predaje Stendal se vraća se u Italiju, u kojoj piše: Život Hajdnov, Istoriju slikarstva u Italiji i putopis Rim, Napulj, Firenca. Pod sumnjom da šuruje sa karbonarima, tajnim grupama koje su se borile protiv restauracije monarhije i koje su se raširile po Apeninskom poluostrvu, Stendal je proteran iz Italije.

Vraća se u Pariz, grad u kome je napisao neka od najvažnijih dela: studiju Rasin i Šekspir, Život Rosinijev i svoje kapitalno delo Crveno i crno.

Kada je preminuo pronašli su kovčeg pun ispisanih papira neuredno nabacanih, pošto nisu znali šta će sa njima poslali su ih u njegovo rodno mesto u arhivu biblioteke gde su godinama stajali u nekom uglu. Kasnije ih je pronašao jedan student i utvrdio da su papiri ispisani lepim stilom, sredio ih je i utvrđeno je da je tu, između ostalog, i rukopis romana Crveno i crno. Knjiga koja je imala uticaja na mnoge velike pisce, između ostalih i na Fridriha Ničea. Izjavio je da je otkrivanje Stendalovih knjiga bila prava sreća za njega, postavljajući ovog autora rame uz rame sa Dostojevskim, a Žan Pol Sartr u svojoj drami Prljave ruke glavnom junaku daje pseudonim Žilijen Sorel, što je ime glavnog junaka ovog Stendalovog romana. Glavni lik Žilijen je uticao na Balzakovog lika Rastinjaka, ali i na Raskoljnikova, Dostojevskog.

Crveno i crno (1830) je roman koji opisuje sudbinu mladog i ambicioznog siromašnog provincijalca, sina drvodelje, u Francuskoj nakon Napoleonove vlasti i zasnovan je na istinitom događaju objavljenom u novinskoj hronici.

Radnja je smeštena u vreme Burbonske restauracije, dvadesetih godina devetnaestog veka. Na vlasti su bogati zemljoposednici, nekadašnje izbeglo plemstvo i sveštenstvo. Za uspeh u društvu presudno je plemićko poreklo. Glavni junak romana, Žilijen Sorel, oduševljava se Napoleonom i njegovim vrtoglavim i brzim usponom. Međutim, u novim društvenim okolnostima, vojska (crveno) ne može pružiti mogućnosti za brz uspeh. Sorel procenjuje da jedino preko svešteničkog poziva (crno) može ostvariti svoje ambiciozne planove o uspehu, bogatstvu i priznanju u društvu.