Šta o nama govore naša osećanja?

Za početak, da pređemo na ti sa osećanjima. Osećanja se manifestuju na tri nivoa. Na telesnom, mentalnom i motivacionom nivou. Na telesnom nivou osećanja se manifestuju u vidu telesnih senzacija (senzacija u stomaku, grudima, glavi, rukama itd.). Osećanje je telesni doživljaj, a ne samo mentalni. Na mentalnom nivou osećanja se manifestuju kroz misli. Misli koje prate emocije su njihov sastavni deo i mogu se javiti u formi unutrašnjeg govora ili mentalnih slika. Na motivacionom nivou, emocija podstiče, motiviše na neku reakciju, ponašanje (na primer: bekstvo, borbu, povlačenje, odustajanje , idenje ka nečemu …).

Kako se javljaju emocije?

Emocionalne reakcije se javljaju spontano, automatski kao naša reakcija na neke spoljašnje ili unutrašnje okolnosti. Okolnosti su samo okidač, a retko neposredni uzrok naših reakcija (ovde ne ubrajamo objektivne okolonosti kao što su na primer situacije u kojima je naš život ugrožen). Okolnosti su onakve kakave ih im vidimo na osnovu našeg prethodnog životnog iskustva, tako da iste spoljašnje okolnosti su po pravilu različito doživljene od različitih osoba. Mi imamo u sebi ustaljen repertoar reakcija kojima reagujemo u različitim situacijama i to čini naše ponašanje prilično predvidivim i doslednim. Na primer neko ko je sklon da reaguje besom u jednoj situaciji, skol je da reaguje isto tako i u sličnim situacijama.

Šta o nama govore naše emocionalne reakcije?

Način na koji emocionalno reagujemo govori nešto o onome što nazivamo Ja. Naše emocionalne reakcije govore o tome sa čim smo se identifikovali, šta doživljavamo kao deo sebe. Unutar svake osobe, onoga što nazivamo Ja, nalazi se mnoštvo identiteta (iskustava sa kojima smo se poistovetili i ugradili ih u naš mozaik koji nazivamo Ja). Mnogi identiteti su u konfliktu jedni sa drugima. To dovodi do javljanja unutrašnih konflikata. Unutrašnji konflikt je uzrok svake duševne patnje i svakog emocionalnog problema. Rešavanje problema je ustvari uklanjanje tih konflikata.

Naše Ja se sastoji iz niza različitih identiteta koje smo kreirali tokom života, identifikujući se sa određenom tačkom gledišta koju smo zauzeli u nekoj nama važnoj situaciji i ciljem koji smo sebi postavili u toj situaciji. Na primer: ako je dečak bio često kritikovan od strane roditelja ili nastavnika on razvija identitet povučene osobe čiji je cilj da ne bude u centru pažnje kako bi zaštitio sebe u budućnosti od potencijalnih poniženja. Svaki put kada osoba postupi suprotno ovom cilju (bude u centru pažnje, recimo zbog javne prezentacije nečega), osoba će osetiti stid i anksioznost. Anksioznost je unutrašnji alarm da osoba postupa suprotno nekom unutrašnjem, nesvesnom (svesno zaboravljenom) cilju i da gledano iz tog ugla izlazi iz zone komfora i ulazi u zonu opasnosti.

Anksioznost je otpor prema izlaganju nekom unutrašnjem iskustvu (doživljaju) koje osoba opaža kao neprihvatljivo (ne uklapa se u pozitivnu sliku o sebi koju osoba nastoji da grčevito održi), a sa kojim se osoba ujedno identifikuje. Na primer, osoba ima sledeći stav: ne smem osetiti strah jer to onda znači da sam slabić (identitet: ja sam slaba osoba, reakcija: strah). Pošto osoba potiskuje taj identitet i ne želi da sebe doživljava negativno (kao slabu osobu), ona potiskuje svaki osećaj straha što rezultira pojavom anksioznosti. Ako uz to osoba procenjuje da neće moći da potisne strah javiće se i panika. Anksioznost je signal da se osoba opire unutrašnjem iskustvu, a panika je signal da osoba uviđa da neće u tome uspeti. Dokle god se osoba opire tom unutrašnjem iskustvu (neprijatnoj emociji koja je izraz nekog njenog unutrašnjeg identiteta) ona će doživljavati anksioznost ili paniku.

Na telesnom nivou osoba se opire emocionalnom doživljaju tako što se steže, ima napete mišiće (na primer: steže i uvlači stomak, podiže ramena, steže noge, karlicu, steže vrat) i ograničava disanje (udah ili izdah, diše samo gornjim delom grudi a ne i stomakom ili obrnuto). Na mentalnom nivou osoba analizira misli koje se javljaju u sklopu tog osećanja, pokušava da ih ospori, potisne, jednostavno udubljuje se u te misli. Udubljujući se u te misli ona zapravo pojačava to osećanje i ujedno mu se i opire.

Zašto se osoba tako grčevito i uporno opire ovim emocijama?

Zato što su one odraz unutrašnjih, nepoželjnih identiteta (delova sebe koje osoba ne priznaje, negira i potiskuje). Na taj način osoba postaje zaglavljena u nekom identitetu, i sklona je da reaguje na isti način u budućim situacijama. Opirujući se neprijatnim osećanjima (boreći se sa njima) osoba ih zapravo održava, hrani i potkrepljuje. Sve to osoba radi nesvesno, ne znajući zapravo zašto se opire tim osećanjima.

Kako izaći iz ovog začaranog kruga?

Postoji samo jedan izlaz a to je prihvatanje, odnosno osvešćivanje, neopiranje i integracija unutrašnjih zaraćenih identiteta, do sada nespojivih delova ličnosti. Kada prihvatimo neko unutrašnje iskustvo prestaje borba, anksioznost, panika i drama a nastaje mir, sloboda izbora i svesnost. Stoga, zadatak je da se osvesti postojanje problema, da se on prihvati i da na kraju budemo svesni i slobodni da sami donosimo odluke.

Autor: Dr Vladimir Mišić, psiholog i psihoterapeut

Ukoliko vas je ovaj tekst zainteresovao, možete pogledati (ne)stručnu literaturu koja se bavi ovim pitanjima, a samo na našem sajtu je možete nabaviti po sjajnim akcijskim cenama. Spisak naslova pogledajte OVDE.