Šta je to donelo Nobela Ani Erno?
Erno je rođena u Normandiji, u radničkoj porodici. Studirala je na univerzitetima u Ruanu i Bordou, i stekla diplomu iz moderne književnosti. Do 2000. godine predavala je književnost, nakon čega se potpuno posvećuje pisanju. Prelazak iz radničke klase u viši srednji sloj preko obrazovanja, biće tema knjiga Ani Erno. Književnu karijeru počinje 1974. s Les Armoires vides, o ilegalnom abortusu, fikcionalizovanoj autobiografskoj činjenici. Već 1984. dobija čuvenu nagradu Renodo za roman La Place. Teme o kojima piše jesu klasna podela, feminizam, društveno i kolektivno biće, a delo joj je zasnovano na produbljenim psihološkim i sociološkim uvidima. U kasnijim romanima sve se više okreće autobiografskom u pisanju, pa je proglašena rodonačelnicom autobiografske fikcije. U romanu Les Annes, koji se smatra njenim magna opusom, uporedno je prikazala francusko društvo od završetka Drugog svetsko rata do kraja 20. veka, i svoj život u tih šest decenija. Delo je dobilo nagrade Margaret Diras, Fransoa Morijak, Strega.
Nobelovu nagradu dobila je za „hrabrost i kliničku preciznost kojom razotkriva korene otuđenja i kolektivna ograničenja ličnog sećanja“.
Zahvaljujući IK Štrik, dela Ani Erno možemo čitati i u prevodu na srpski jezik. Nesumnjivo je privukla pažnju intrigantnim temama, kao i potpuno bliskim i iskrenim pristupom istima. Roman "Događaj" je je dokument o jednom odrastanju pretvoren u književnost. Intimna, potresna priča jedne žene koja postaje univerzalni umetnički simbol borbe i patnje svih potlačenih.
„Trudna sam. Užas.”
Zapisala je studentkinja u svoj dnevnik, u Ruanu, 1963. godine. Reći roditeljima je nemoguće, zadržati dete tek je nezamislivo. Vanbračna trudnoća za devojku iz radničke porodice poput njene, u malom gradu kakav je njen rodni grad, predstavlja kraj: porodica će biti trajno obeležena sramotom, a ona sama ostaće bez mogućnosti da se dalje obrazuje i živi drugačije, bolje, što dalje od sopstvenog porekla. Rešenje je abortus, ali on je u Francuskoj zabranjen.
Četrdeset godina kasnije, nekadašnja studentkinja iz Ruana, a sada književnica Ani Erno, deli svoje iskustvo sa svetom, pišući knjigu nesputane iskrenosti, pretvarajući sećanje, dnevničke zapise i zabeleške u umetnost. Događaj je originalan, književno uverljiv prikaz posledica nehumanih zabrana, u ovom slučaju zakonske zabrane ženi da samostalno odluči o tome želi li da rodi. Ovaj roman je još jedan dokaz da se primitivne konstrukcije uvek ruše i da u tom zemljotresu zatrpavaju mnoge živote. Ali se, nažalost, iznova i grade.
U ljubavi uvek mora da postoji makar mikrodoza ljubomore, inače to nije ljubav. Kažu. Ali šta je u stvari ljubomora? Dokaz, deo karaktera, nesigurnost, društvena norma? Ili ovde uopšte nije reč o tome…
Ona je njega ostavila posle šest godina, jer nije htela da žive zajedno, nije htela da žrtvuje slobodu osvojenu posle braka. Ipak, povremeno se viđaju, povremeno se čuju i sve je dobro dok on ne uvede nova pravila jer počinje život s drugom ženom. I tada, sasvim iznenada, ta druga, nepoznata žena postaje glavna junakinjina misao, ispunjava joj dane, minute, ona se grozničavo usredsređuje na istraživanje ko je ta druga, prečešljava spiskove, okreće telefone, neprestano razmišlja o tome da li i njoj govori iste reči, kako da im se nekako osveti. Je li to ljubomora, koju bi istog momenta razvejao njegov povratak – nakon čega se, doduše, ne bi desilo ništa, oni ne bi bili ponovo zajedno – ili nešto posve drugo, nešto što skoro neprirodno pulsira u glavi, ispunjava svaki organ, svaki kutak vremena, mili po koži? Je li to ipak nešto što bi se najpre moglo nazvati zaposednutost…
Iako protagonistkinja uglavnom sve vreme razgovara sama sa sobom, njen unutrašnji monolog zapravo je razgovor s čitateljkama i čitaocima, i gotovo se neprimetno seli u čitalački unutrašnji monolog. Njena zaposednutost tako postaje i čitalačka, i tera naš razum da pogleda šta je iza njegovih ograničenja, kolika je, zapravo, snaga svesti naspram nesvesnog koje ograničenja ne poznaje.
U ovoj knjizi, koja nije ni biografija, ni roman, već „možda nešto između književnosti, sociologije i istorije”, kako sama autorka kaže, ćerka piše o majci, žena o ženi, književnica o istini.
Majka je zakon univerzuma odrastanja ispunjen čistim osećanjem, koncentrisana želja da se ćerki pruži drugačija, bolja budućnost. Majka je klasni neprijatelj onog trenutka kad se otvori taj željeni viši svet: doba kad se ćerka stidi majke, a majka strahuje od ćerkinog prezira. Majka je žena koja se menja: nepoznata osoba koja je postojala pre ćerke – nepredvidljiva matična ćelija slobode, i daleka osoba koju je nepoznatom učinila starost – pogrbljeno i izlomljeno sećanje srca. Majka je lepak koji povezuje dete i ženu u nama. Majka je istina o nama samima. Majka je simbol društva, stega koje su je oblikovale i kojima se opirala. Majka je naša revolucija. Majka je sve to, majka su sve te žene. I ti.
Jedna žena.
Da li vam se dopada Ani?
