Snovi, noćne more i realnost
Sendmen nije superheroj...već posmatrač - povremeno katalizator, ali retko kada žiža i stecište delanja. On je vladar kraljevstva snoviđenja i njegove pobude nespoznajne su nama smrtnicima. Niko nije bolji od Nila Gejmana kada je reč o stapanju osećajnosti sa besprizornim užasom i vešte karakterizacije sa pomnim istraživanjem.
Sendmen Nila Gejmena je vanserijsko postmoderno delo koje povezuje lik i stvaralaštvo Vilijema Šekspira, njegov Hamlet i San letnje noći, Ibzenovu Lutkinu kuću, Eshilovu Orestiju, Ep o Giglamešu, grčke, nordijske, biblijske, sumersko-vavilonske, egipatske i mnoge druge mitove, Jungovu teoriju ličnosti baziranu na kolektivnom nesvesnom, gomilu sadržaja iz popularne kulture 20. veka, izgubljene priče iz biografija velikih istorijskih ličnosti i pregršt fiktivnih elemenata koji se iz Gejmenovog pera okupljaju oko metafizičke manifestacije koja pokreće i povezuje sva živa bića – sna.
Priča o Morfeusu, gospodaru snova i košmara, podiže devetu umetnost u rang ostalih i nadilazi tada postojeće granice unutar književnih krugova o stripu kao „neozbiljnoj“ ili „dečijoj“ umetnosti. Sendmen je strip koji je u centru njegovog opusa, sva ostala Gejmenova dela idejno ili tematski izranjaju iz nekog od 75 brojeva (kasnije raspoređenih u 10 knjiga), sada već antologijskog, stripa o Snu, trećem od svevremenih (eng. the Endless). Gejmenov celokupni opus se oslanja na dvoznačnosti, tako glavni lik – antropomorfna personifikacija sna, sjedinjuje višeznačnost pojma čije ime nosi i predstavlja ljudsku životnu težnju na javi, njihovo kretanje ka snovima, kao i manifestacije koje se dešavaju tokom perioda kada ljudi spavaju. Sendmen postoji, jer nas uvek pokreću snovi.
Nedavno, tačnije pet dana pre nego što pišem ovaj tekst, dobili smo i Netfliksovu seriju koja pokriva dešavanja u prve dve od deset postojećih knjiga – Preludijum i nokturna i Lutkina kuća. Prvih šest epizoda pokriva prvu knjigu, izuzetno verodostojno po liniji priče, kao i sporednu radnju sa Robertom Gedlindžom, smrtnikom koji želi da živi zauvek i sastaje se sa Snom svakih sto godina u istoj krčmi. Druga knjiga – Lutkina kuća – blago je sažeta zbog potreba medijuma i, verujem, lošije ocenjena u recenzijama jer predstavlja tek naznaku onoga što bi trebalo da se desi u narednim sezonama. Kao i sa stripom, Lutkina kuća dobija izuzetan značaj tek kada se holistički pristupi celom delu, a izolovano deluje konfuzno i nepovezano, zato što otvara nešto što će se razrešiti nakon još 7 pročitanih knjiga.
Kreatorima, producentima i celokupnoj ekipi nije lako ovih dana, jer se nalaze u unakrsnoj paljbi negativnih komentara dve sasvim suprotne grupe uživalaca ovakvih sadržaja. Jedna do pre pet dana nije čula za Sendmena, te joj gledanje pada teško jer iziskuje više pažnje za mnoštvo detalja od, recimo, Stranger Things-a ili nekog drugog Netfliksovog hita, dok drugoj grupi pripadaju zaljubljenici u stripski kanon koji samo vrebaju nepodudarnosti i čekaju da otvore vatru po ekranizaciji. Istina je da ni adaptacije američkih bogova, a naročito Dobrih predskazanja (napisana sa Terijem Pračetom), nisu uspela da prenesu idejnu srž ovih Gejmenovih dela na ekran. Samim tim sam i ja sa dozom podozrivosti posmatrao prvu sezonu Sendmena. I, zaista, ne mogu da kažem mnoga toga lošeg. Ipak, postoje stvari koje je nemoguće zaobići i ne prokomentarisati.
Da li je Lusijen morao da bude crna žena, a ne beli riđokosi stari muškarac kao u stripu? Verovatno da nije. Da li je čuveni stripski junak iz „DC Universe” kojeg je u, takođe kultnom, swamp thing-u stvorio Alan Mur – Džon Konstantin, morao da postane Džona Konstantin? Siguran sam da nije. Mora li baš i Rouz Voker da bude onda crna? Kako je Lucifer sada žena? Iako Gejmen kaže da je Lucifer u stripu transrodni entitet. Zašto je toliko likova moralo da promeni svoju seksualnu orijentaciju u odnosu na strip? Čini se da je adaptacija Gejmenovog stripa samo jedan od projekata u kojem je Netfliks ponovo podlegao takozvanim inkluzivnim trendovima, čije namere i načela nisu neplemenite ili loše, ali kod Sendmena ostavljaju utisak preterivanja i unošenja nepotrebnih izmena. Pritom, treba podsetiti da originalno delo ima nekoliko važnih likova koji su homoseksualci i afroamerikanci – samim tim ostaje još nejasnije zbog čega se insistiralo na promeni seksualne orijentacije ili rase velikog broja likova. Jedan od njih u devetoj knjizi stripa i izgovara kako mrzi reč „gej” i predstavlja se kao „peder”.
Činjenica je da je Netfliks preterao, verovatno robujući trendovima koji uslovljavaju finansiranje projekata, ali zašto ga ne osuđujem? Priča je ostala suštinski ista. Da li muškarac ljubi muškarca ili žena ženu, umesto da bude ukršteno, kao u stripu, ne menja glavni tok celokupne priče. Ono što je srž priče u prve dve knjige stripa – ostalo je netaknuto u seriji. Neka spuste oštrice fanovi stripa nakon čitanja prošle rečenice, znam i sam da se Morfeus ne suoči u paklu direktno sa Luciferom, znam i da u seriji nisu napravili pakao kao trijumvirat, kao što je to u prvoj knjizi stripa. Postoje, ipak, neke nužnosti kada je u pitanju prelazak sadržaja iz jednog u drugi format. Za medijum kakav je film, ili serija, u ovom slučaju, pompeznost je važna. Ne može se Morfeus suočiti sa nekim nebitnim demončićem iz pakla. On mora da porazi lično Lucifera. Takođe, Lucifer ne sme biti prikazan kao slab, ako će izaći nekome na megdan, samim tim, pakao ne može biti prikazan kao u stripu, tj. kao trijumvirat u kojem Lucifer više nema apsolutnu moć.
Dijalog Metjua, gavrana, i Sendmena, preuzet iz četvrte knjige „Sezona sumaglica“, odlično naznačava važnost duela koji će gospodar snova imati u paklu. Jedina lična mala zamerka u uporednoj analizi stripa i serije je izostanak šume samoubica u seriji, ali ne zbog Gejmenove dovitljivosti u prikazivanju pakla koja se oslanja na Dantea, već zbog toga što u stripu Sendmen primećuje da je šuma mnogo veća nego kada je tu bio prošli put, uz zaključak da se i pakao menja.
Promena. Change. Prva stvar koju naučiš kada počneš da pišeš – potrebna je promena, možda i ovakva spoljašnja, kao u paklu, ali ključna je ona untrašnja – kod likova. Ceo Sendmen ima izuzetnu dramsku potentnost i verujem da je ova ekranizacija dobra, ne samo zbog toga što su pratili strip (koji je delom služio i kao knjiga snimanja), već zbog toga što autori serije insistiraju na konceptu na kojem insistira Gejmen u celom stripu – sve se menja, i Bogovi se menjaju.
Zato ne zameram sve rodne, rasne i ostale promene likova koje prate savremene tendencije u popularnim kulturnim programima, jer serija akcenat stavlja na ono svevremeno. Na trećem susretu Gedlindža i Morfeusa, u 16. veku, koji je isto prikazan i u stripu i u seriji, Morfeus čuje razgovor između Šekspira i Kristofera Marloua u kojem Šekspir hvali Marlouovog Fausta i vapi za spisateljskim talentom koji krasi njegovog kolegu. San odlučuje da mu ga podari. Gedlindž, na petom susretu sa Sendmenom, kaže kako je gledao neku postavku Kralja Lira, i kako su mu budale dale srećan kraj. San odgovara kako to neće potrajati, jer se velike priče uvek vrate svom izvornom obliku. Takva se rasprava može voditi i o Netfliksovoj adaptaciji stripa, ali Netfliks nije menjao priču, već samo njen okvir. Postojanost, beskrajnost i večnost ne znače nepromenljivost – kako za Sendmena kao lika, tako i za Gejmenovu priču.
Na kraju, samo postojanje serije će naterati mnoge da se posvete izvornoj priči, stripu, a to ne može nikako biti loše. Strip sa nama idejno komunicira o suštini snova, smrti, sudbine, strasti, očajanja, sumanutosi i stihije (svih svevremenih), kroz prizmu promene koja ne zaobilazi nikoga, pa ni njih. Smatram da je adaptacija priče u seriji dobra, pored vidnih nedostataka, jer idejno nastoji da uradi isto u skladu sa potrebama medijuma – da nametne odgovore postavljajući pitanje šta nam, zapravo, znače snovi i kako nam menjaju život?
Tekst: Aleksa Parović
Izvor: oblakoder-magazin