Slike iz života i sećanja (1): Marija Jovanović

Tranzistor, akumulator i opera

„Spojiš dve stvari koje nikada ranije niko nije spojio. I svet se promeni“, stoji na početku romana Nivoi života Džulijana Barnsa. Uvodno poglavlje pisac posvećuje Feliksu Turnašonu, poznatijem pod nadimkom Nadar, renomiranom fotografu-portretisti koji se u drugoj polovini 19. veka vinuo u nebo u balonu i slikao Pariz iz vazduha, ukrstivši time dve novotarije svog vremena – fotografiju i aeronautiku. Na žalost, u to doba, njegov izum nije bio komercijalno isplativ, pa se Feliks ubrzo okrenuo finansijski unosnijim poslovima.

Tranzistor, akumulator i opera

„Spojiš dve stvari koje nikada ranije niko nije spojio. I svet se promeni“, stoji na početku romana Nivoi života Džulijana Barnsa. Uvodno poglavlje pisac posvećuje Feliksu Turnašonu, poznatijem pod nadimkom Nadar, renomiranom fotografu-portretisti koji se u drugoj polovini 19. veka vinuo u nebo u balonu i slikao Pariz iz vazduha, ukrstivši time dve novotarije svog vremena – fotografiju i aeronautiku. Na žalost, u to doba, njegov izum nije bio komercijalno isplativ, pa se Feliks ubrzo okrenuo finansijski unosnijim poslovima.
Početkom 21. veka, Mark Cukerberg spojio je Internet i fotografije svojih kolega, harvardskih studenata, kreiravši hot or not igru na vebsajtu. Za razliku od Nadarovog, izum mlađanog Cukerberga, registrovan pod nazivom Facebook, munjevito je prerastao u planetarni fenomen. Svet se iz korena promenio, a tvorac nove društvene mreže dobrano je napunio svoje džepove.
Na izmaku šeste decenije 20. veka, gotovo svako domaćinstvo u Jugoslaviji posedovalo je tranzistor. Nevolja je bila što je taj pomodni uređaj radio na prlično skupe baterije koje nisu dugo trajale. Moj štedljivi deda Blaža smislio je kako da tome doskoči. Čvrstim gumicama, izrezanim od točka rashodovanog bicikla, spojio je tranzistor i fićin akumulator, stvorivši karabudževinu zadivljujućih performansi. Uprkos svom rogobatnom izgledu, decenijama je besprekorno funkcionisla, kako to sa karabudževinama, začudo, biva.
Na radost nas šestoro unučadi, iz te skalamerije, uglavljene u široku račvu dve grane oraha, dvorištem se bez prestanka orila muzika, neometana krčanjem i šuštanjem, neizbežnim propratnim pojavama kod „običnih“ tranzistora. Kada bismo krenuli na spavanje, deda je svoj izum premeštao kraj uzglavlja postelje u kojoj bi još dugo čitao. Bilo mu je svejedno šta sluša, prosto je voleo da, ma šta radio, uvek ima neku muzičku pozadinu, a po pravilu se u pozne sate emitovala klasična orkerstarska muzika ili opera.
Iako stišan, zvuk iz hibridnog uređaja dopirao je i do sobe u kojoj sam spavala. Tačnije - jako se upinjala da ne zaspim, ne bih li što duže upijala odlomke operskih arija. Pamtim da sam tada, kao klinka bez ikakvog formalnog muzičkog obrazovanja i bilo čijeg uticaja, na nivou dečje intuicije shvatala ono što danas mogu da pretočim u reči: muzika je najuzvišeniji izraz ljudskog duha, a opera najčistija kristalizacija osećanja. Džulijan Barns je naziva „umetnošću koja nastoji, očiglednije nego ijedna druga, da ti slomi srce“. Nema se ovom šta dodati osim – i u tome redovno uspeva.
Tokom života, nagledala sam se i naslušala raznih opera, i raznih izvođača. Slušala sam ih i sa ploča, i sa magnetofonskih traka, i sa CD diskova i snimljene na MP3 plejere, rečju – sa svih do sad izmišljenih nosača zvuka, ali, nijedan od njih u meni ni izdaleka nije izazvao oduševljenje kakvo sam osećala kao poluusnuli slušalac dedine glomazne aparature.