Skromni genijalac čudesnog uma

Horhe Luis Borhes (1899 —1986) bio je argentinski pisac, jedan od najuticajnijih književnika XX veka. Za sobom je ostavio zanimljiva književna dela koja nikada ne izlaze iz mode, ali je vodio i veoma intrigantan život.

Kako to obično biva sa piscima, ne koriste puno ime, te je red da se upoznamo kako dolikuje. Gospodin Borhes, odnosno Horhe Fransisko Isidoro Luis Borhes Asevedo. Dar za jezike je pokazao još u devetoj godini života, kada je počeo da prevodi dela Oskara Vajlda, konkretno priču „Srećni princ“, dok se kasnije, pre nego što se proslavio kao pisac bavio pisanjem scenarija za reklame. Simpatičan je podatak da je najbolje prolšla reklama za fabriku jogurta. :)

Prvo delo objavio je pod pseudonimom Francisko Bustos, bez očigledne povezanosti sa svojim imenom. Već tada je počeo da mu slabi vid, što se ispostavilo kao genetski problem, budući da mu je i otac bio slep, a osim ovoga, voleo je da ističe da mu je i otac bio konzervativni anarhista, kao i on sam. Usled ovog oboljenja, dobio je nadimak “Slepi bibliotekar“ dok je obavljao ovu dužnost u Narodnoj biblioteci Argentine.

Za života je bio u braku dva puta, prvi put, smatra se, na nagovor svoje majke, a drugi put je samo par meseci pre svoje smrti odlučio da oženi dugogodišnju saradnicu Mariju Kodamu.

Imao je jasne stavove protiv političara i često je pominjao kako bi bilo idealno da svi ljudi vode računa o etici, te da bi samim tim mogla da se smanji sva fama koja se diže oko političara i izbora istih. Međutim, kako je dva puta bio nominovan za Nobelovu nagradu za književnost i nikada je nije osvojio, spekuliše se da je rezultat tome zapravo njegova bliskost sa čileanskim diktatorom Pinočeom, što nikada nije javno komentarisao.

Nije bio sklon davanju intervjua, a jedan od retkih dužih koji su sačuvani, uradio je petnaestogodišnji dečak za školske novine, kada je Borhes već bio potpuno slep. Ovaj rad, kasnije mu je doneo mnogo novca, budući da su se velike izdavačke kuće i novinari borili za prava da ga prvi objave. Sada je ovaj intervju preveden na više od 30 jezika i štampa se svuda u svetu.

Deo koji je meni fascinatan je ta neosporiva povezanost Borhesa i njegovog stvaralaštva sa filozofijom, te se nameće čuveno filozofsko ontološko pitanje, nazvano upravo po njemu ,,Borhesova zagonetka” koje se bavi problemom ,,da li pisac stvara priču ili priča stvara pisca”. Ukoliko ste čitali neke od njegovih priča, čak i intervjua i izjava koje daje, često je stvarao idealne podloge za otvorene polemike, diskusije i različita tumačenja. Uz uvek vickasto objašnjenje da ništa od toga ne radi namerno i da ko god to pomisli ne poznaje ni B od Borhesa. Neverovatni zapleti, preplitanje istorije, sadašnjosti i budućnosti svakako jesu nešto što su glavne odlike njegovog stila pisanja i mogu se prepoznti u svim delima.

Ja nisam umeo da upravljam sopstvenim životom, pa ne mogu ni tuđe da usmeravam. Moj život je bio niz grešaka. Ne mogu da dajem savete, pomalo idem kako me vetar nosi i kad pomislim na svoju prošlost, sramota me je. Ja ne upućujem ni poruke, to rade političari.