Siniša Kovačević, REKA SA ČETIRI UŠĆA
Tako ja pišem i neću nikako drugačije. Mogu samo iskreno, bez ustupaka i ulepšavanja. I ne želim da se izvinjavam ako vas je, dok ste čitali, sve vreme boleo želudac, jer – i trebalo je da vas boli. Da je bilo napisano na početku, tako ja pišem bilo bi prkosno, izazivalo bi na ’ajde, baš da vidim...!
Ovako, na samom kraju, ne možete a da ne pomislite – idi, bre, Siniša, i ti i tvoje pisanje, jedva preživeh ovo!
Jer je – Reka sa četiri ušća – vrtlog!
Prepuna je virova u kojima se, baš na vaše oči, utapaju i neki likovi ovog romana, a da vi ne možete da uradite baš ništa. Bez glasa ste, čak i za slabašni poziv upomoć.
*
„Vojin Stojanović nije znao kako se vraća.“
Dok stoji u redu ispred šaltera pasoške kontrole beogradskog aerodroma, vraćajući se iz Kanade prvi put posle skoro devetnaest godina, naš glavni junak ima dilemu – predati srpski ili kanadski pasoš. Srpski omogućava da mu boravak u domovini protekne bez birokratskih peripetija oko prijavljivanja. Kanadski, mada šećerlemasto obećava udoban turistički boravak, znači i kraći ostanak. Vojin, rođeni Zemunac, dobro situirani doktor, šef odeljenja ortopedije u Vestern Hospitalu, bira slobodu (eh!) da ostane duže.
A Siniša Kovačević, i pored izazovne mogućnosti da napiše scenario za neki kanadski Urgentni centar – jer glavni materijal ima - zgodnog, šarmantnog i taman proćelavog 55-ogodišnjeg doktora Stojanovića – bira teži put. I za sebe, i za nesuđenog Klunija.
Pisac će svog junaka, a i sve nas, povesti pravo u grotlo predizborne Srbije. I ne brinite, likovi i događaji u ovom romanu skoro da nisu izmišljeni, a svaka sličnost sa stvarnim likovima i događajima nije nikako slučajna.
Sve ono što je iza Vojina ostalo kada je odlazio iz Srbije, sačekaće ga isto tako – nerazrešeno, samo još gore zamršeno. Odnos sa roditeljima (i njihov međusobni odnos), bivša velika ljubav, prijatelji koji (ni)su oprostili to što im se skoro dvadeset godina nije javio… I ćerka. Jedina svetla tačka, ali toliko slaba da bi mogla svakog časa da utrne.
Ako ste iz neke generacije koja pamti “zlatne” devedesete, čitanje ove knjige moglo bi kod vas da izazove posttraumatski stres. A neće vam biti nimalo lakše zbog toga što će vas spretni Kovačević vratolomno provući kroz sav taj mulj i izbaciti na čistinu, pravo pred veliki bilbord sa koga vam se bezbrado smeši Šef.
Nema Kovečević nijednu lepu reč ni za vreme, ni za ljude među kojima se Vojin, vrativši se iz uređene Kanade, obreo. Da ih svaki dan ne “susrećemo” na ekranima televizora i da nas svojim činjenjem ne uveravaju da su autentični, mogli bismo da pomislimo da ih pisac namerno karikira, toliko su izobličeni. Paradiraju ovim romanom potkupljivi ministri, mafijaši, plaćene ubice, ljigavi konobari, uterivači, advokati, šeici, prevrtljivci svih boja… Rečju – svi otimači normalnog života.
Ali Vojin Stanković je borac. Ratni hirurg koji se svega nagledao u misiji spasavanja života, ne postoji nepristojna ponuda koju bi on mogao da prihvati.
Svestan je Kovačević da bi čitaocu moglo da pozli od takvog koncentrata zla, pa nam dopušta da predahnemo. Spusti nas na obale Zemuna, među svet, dobar, narod neki običan, među alase. Jer mora da postoji protivteža koja daje nadu da je postoji “hepiend”, da je pobeda moguća. Kad progovore Gluvi Radule, Lazar ili Pickula, osetite svu raskoš dramskog talenta Siniše Kovačevića.
Ti su dijalozi čistom ljubavlju ispisani. Ljubavlju onog ko ih razume, ko je deo njih; ljubavlju koja pristrasno (a tako i treba!) boji i Zemun i Dunav.
“Ranom zorom izašao je na vodu. Praskozorje je onaj deo dana, onih nekoliko momenata kad nevidelo postaje videlica, pa rana zora, dok se sunce još nije pojavilo, a sve se ućuti i umiri za nekoliko momenata: Dunav stane, vazduh stane, nebo se zaustavi, glas se ne čuje, ni cvrkut, ni štektanje lisice u vrbaku, ni kukurikanje fazana u ševaru… A onda, na znak nevidčjivog dirigenta, sve progovori, odjednom, bez uvoda, bez uvertire, odjednom u krešendo.”
Da nije ovakvih “odmorišta”, ovaj roman bi bilo teško čitati. Suviše zgusnuto i slikovito Kovačević vodi radnju, pa vam se na trenutke čini da ste u nekoj krimi-seriji. U strahu ste da se epizoda ne završi kad je najzanimljivije, ali vam je želudac sve vreme stisnut u grču neizvesnosti.
I muka vam je.
Da nije lirskih otklona (i zaklona), ova knjiga bi se mogla pročitati u dahu, ali ne treba joj takvo brzinsko čitanje. Jer, ako tako budete čitali, postoji opasnost da vam promakne neki nagoveštaj koji će se tek naknadno razlistati u jednom od mnogobrojnih rukavaca ove neobične reke “sa četiri ušća”.
Možda bi neko mogao primetiti da književnost ne bi trebalo da se bavi dnevno-političkim temama (mada bi bilo prilično površno čitati “Reku da četiri ušća” samo u tom kontekstu), ali, nakon svega, ono koji imaju glas – a pisci ga svakako imaju – dužni su da ostave zabelešku o vremenu u kojem su živeli.
A Siniša Kovačević je progovorio.
Ma, kakvi progovorio – zagrmeo je...
