Sergej Dovlatov, KOFER

Piše: Violeta Ivković

Kako u osrednji kofer uvezan konopcem za veš smestiti ceo život? Šta uopšte u njega može da stane – jedno dvoredno odelo, košulja, cipele umotane u papir, koji par čarapa, ušanka... Čitav život, od početka do nemanja kraja.

Svaki od tih predmeta-disidenata, baš kao što je i sam junak Serjoža Dovlatov (gle, junak nosi i ime i sudbinu svog pisca!), pričaju nam priče o onome šta se zbivalo ranije, o životu kofera pre Kofera. Duhoviti su i jednovremeno tužni ti prikazi prošlih vremena iz kojih se odlazi kako bi se ma gde stiglo. Tužni i neodoljivo cinični, gotovo lekoviti u svom cinizmu.

Dovlatov, u Ameriku prebegli Rus jevrejskog porekla, u duši je anarhista, pa mu je takvo i pisanje. Kratko, sažeto i jasno, bar da ne ostavi nedoumice kad su se već repovi dovukli preko okeana skupa sa Koferom, esejonarativnim romanom, mizanscena Sovjetskog Saveza u doba staljinizma i kagebeovskih čizmaša. I Rusa koji, nepoludeli od svega toga povremeno polude od votke i autodestrukcije, kad im je već sve drugo van domašaja. Sovjetski Savez, kao sredokraća između neimanja i nedavanja, između utamničene duhovnosti i iznuđenog crnog humora. I nežnosti, mnogo nežnosti između redova...

Iako je Dovlatov roman pisao u emigraciji, on i dalje govori ruskim šarmom na koji su nas navikli velikani ruske književnosti. Čehovljevim, recimo, makar kako bismo, sasvim opravdano, ispratili na počinak reči prerano preminulog Sergeja Dovlatova: „Može se poštovati Tolstojev um. Oduševiti nas Puškinova veština. Uvažiti duhovna potraga Dostojevskog. Humor Gogolja. Ipak, želeo bih jedino Čehovu da budem nalik.“

Dok čitamo pričalice iz kofera, nikakva paralela nam nije neophodna, možda baš stoga što je tu, pred nama. Neko će, moguće, da ugleda i pomalo Harmsa, prepozna ga u britkim i smehotresnim rečenicama. Avangarda je avangarda i kad ne korača u prvim redovima, a Dovlatov iskazuje smisao za apsurd još za života, kada kaže da je najveća tragedija u njegovom životu smrt Ane Karenjine.

U stvari, pred nama je u Kofer i na stranice ovog sjajnog romana spakovan, ništa drugo do apsurd jednog vremena. I kao što smo rekli, mnogo, mnogo nežnosti...

“Na dnu kofera nalazila se stranica ‘Pravde’ iz maja osamdesete. Upadljiv naslov je glasio: ‘Živelo veliko učenje!’ U sredini – portret Karla Marksa. U školi sam voleo da crtam vođe svetskog proleterijata. A posebno – Marksa. Razmažeš običnu mrlju i – već liči… Razgledao sam prazan kofer. Na dnu – Karl Marks. Na poklopcu – Brodski. A između njih – izgubljen, neprocenjiv, jedini život.”