makart

Sava Bunčić, POSTOJATI

Pisac Sava Bunčić, osim što je naučnik, i vrstan je poznavalac psihologije. U svom, trećem po redu romanu, razlaže nam sloj po sloj ljudsku narav, pa kao da smo se sudarili sa sedimentnom stenom sačinjenom od nas samih, od svih naših vrlina i mana.
19.09.2019.
sava bunčić, postojati

Piše: Violeta Ivković

Pisac Sava Bunčić, osim što je naučnik, i vrstan je poznavalac psihologije. U svom, trećem po redu romanu, razlaže nam sloj po sloj ljudsku narav, pa kao da smo se sudarili sa sedimentnom stenom sačinjenom od nas samih, od svih naših vrlina i mana.

Kako bi što vernije čitalačkom oku dočarao procese kroz koje prolazimo kao čovečanstvo ili kao pojedinci, na koncu to vodi ka jednome, pisac je svoju stenu-roman morao prvo da erodira. I to da je očisti duboko, sve do kraja početka. Od kataklizmičnog kraja jedne civilizacije do rađanje nove, u novim, nesnošljivim prirodnim uslovima kada su pećine jedino moguće sklonište od užarenog sunca, a noći jedini dani.

S početka romana civilizacija je već platila ceh – posle katastrofe, u uvodu priče, vidimo samo dve porodice, njih šestoro. Zahvalni su slučaju na preživljavanju, ali i svesni toga da su jedini koji mogu da nastave vrstu. Od ove nekolicine koju je pisac smestio na udaljeno ostrvo okruženo zatrovanim okeanom nastaje pleme, a sa rastom zajednice i novo vreme. No, iskonsku borbu za opstanak u kojoj je sve podređeno radu, redu i uzajamnom uvažavanju, ne dalje od dve generacije nadvladava borba za prevlast i moć.

I koliko god nas pisac postupno vodio kroz transformaciju starih likova i uvođenje novih, kao i kroz logički lavirint koji je možda jedino pojmljiv ugroženima, ne možemo a da se ne upitamo da li se čak i u aparaturi za prečišćavanje vode u pijaću (premda već imamo bunar), začinje klica svih budućih zavisnosti od komoditeta. Sa buđenjem prohteva stiže i postepeno odrođavanje, pre svega što neumitno sledi od elementarnog – vode, zemlje i vazduha. A to počinje onda kada pomislimo da smo od svega toga pametniji. Da smo samodovoljni. Pitamo se i gde su granice, koje jednom pređene obezvređuju pasoš na ime čoveka i pretvaraju ga u neizbrojne platne kartice samoljublja i hedonizma.

Ispostavlja se da je borba za suvi opstanak još jedino što nas združuje, čini ranjivima kako prema sebi, tako i prema drugima. Opstanak vrste nužno postaje i briga o okruženju kojem smo izloženi na milost i nemilost. U takvom svetu svest o značaju same prirode preklapa se sa svešću o sebi, te osim što smo ujedinjeni i sjedinjeni smo i sa prirodom i sa drugima.

Sava Bunčić na jedan etički tas stavlja smisao napretka i tehnologije i svih onih pomagala koja nam olakšavaju život i čine ga udobnijim, a na drugi život koji uz njih ide, kao i promene koje stvara u nama. Osetljiv je pehar na tim terazijama, nikad se ne zna gde će da pretegne, a čovek i njegova sudbina jedina su mera. Zato pažljivo, kao da nam poručuje pisac. Pažljivo, dok još imamo vremena...

 

Podelite: