Sava Bunčić, POSEDOVATI - odlomak

Izvinite na smetnji, gospodine Fauler, ali mislio sam da bi trebalo da vam skrenem pažnju da u ovom restoranu mnogo hrane ide u đubre. Možda biste mogli da uradite nešto u vezi s tim.”

Fauler podiže obrve, ćuteći, pa Boris nastavi: „Ima toliko neiskorišćenih sastojaka, pripremljene a neservirane hrane, sva ona je potpuno jestiva, ali se baca, nažalost. Postoje programi za prikupljanje

hrane koji pomažu da se nahrane ljudi koji nemaju dovoljno. Mogli biste da poklonite neiskorišćenu hranu tim programima.”

Fauler je zurio u njega nekoliko dugih trenutaka i reče hladno: „Nije reč o tome da mi kupujemo i pripremamo previše hrane greškom ili zato što smo nemarni. Mi moramo da imamo svega previše, kao rezervu, u slučaju da nekad zatreba više nego obično. Ne sme da se desi da nemamo dovoljno, nikad, ne u ovom restoranu. Je li ti to jasno?”

Boris klimnu glavom.

„Takođe, za razliku od svih drugih restorana, mi ne recikliramo neiskorišćenu hranu narednog dana, što je osnova onoga što zovu ‘specijalitet dana’ u drugim restoranima. Je li ti to jasno?”

Fauler je sačekao da Boris ponovo klimne glavom pre nego što je nastavio, sada oštrim tonom: „To se tebe uopšte ne tiče, ali hajde da ti objasnim nešto. Programi prikupljanja hrane? Najveći deo neiskorišćene hrane spremne za konzumiranje potrebno je držati na hladnom tokom skladištenja, dok se ne preda tim organizacijama. Mi ovde nemamo dodatne komore za hlađenje. Isto tako, većina

tih organizacija nema pogodna transportna sredstva da preuzme hranu iz celog grada, tokom celog dana, svakog dana. Treba li da ja izgradim dodatni prostor s hlađenjem i kupim sopstvenu flotu transportnih sredstava, pa da im ja dostavljam hranu? I da sve to sam plaćam?”

Probadao je Borisa očima kao noževima i odgovorio sam sebi:

„Ne mislim tako! Na stranu najveća opasnost da neko kome ja dam hranu kasnije rukuje njom pogrešno, zagadi je, šta znam, pa se mnogo ljudi otruje njome. Mojom hranom, najboljom u gradu! Treba li time da izložim opasnosti moj ugled i opstanak celog mog biznisa?”

„Ali, gospodine Fauler, s pravne strane, u tom slučaju niko ne bi mogao da optuži vas, nemate čega da se bojite! Postoje propisi koji štite donore od građanske i kriminalne odgovornosti ako produkt koji oni doniraju s dobrom verom kasnije izazove štetu primaocu. Odgovornost je primenjiva samo ako postoji zla namera ili veliki nehat donora.”

Fauler reče ledeno: „Mene ne brinu pravne posledice. Srž mog biznisa – dođavola, jedini put do uspeha – jeste imidž perfekcije. Da se neko razboli zbog sopstvene gluposti i krivice, ali se pročuje da je hrana poticala iz moje kuhinje, taj imidž bi momentalno bio mrtav. Čak i da imidž postane samo umrljan, ne bi bio dovoljno dobar mojim gostima nikad više; oni plaćaju lude sume da moj imidž bude perfektan, jer je onda njihov imidž perfektan. To bi bio moj kraj.”

Boris otvori usta da nešto kaže, ali ga Fauler prekide oštro mahnuvši rukom: „Kraj lekcije. Sada – zar si ti zaista pomislio da bi mogao da kažeš meni, o mom biznisu, nešto što ja ne znam? Prokletstvo, kako je to arogantno, kako bezobrazno!”

Boris nešto promuca, ali Fauler ustade i povika: „Ućuti! Ti – da učiš mene? Ti – da diskutuješ sa mnom? Aaaa, znam ja sve o tebi. Bivši advokat. Kriminalac s fakultetskom diplomom... Ti si živa sramota! Ti nisi jedan od nas. Ti si ono što zovu ‘belo đubre’, zato da se nisi usudio da se s nama mešaš, da nam se udvaraš...”

Boris, zaprepašćen i paralizovan, uspe samo da prošapuće: „Nama – ko je to?”

„Ja, ljudi kao ja! Normalni, beli, viša srednja klasa. Znaš li zašto sam te zaposlio? Fauler nije sačekao odgovor, već je ustao i otišao do vrata, sikteći preko ramena. „Samo zato što je kriminalac

tipa beli okovratnik, retkost. Zato što mogu da zabavljam svoje goste pričom kako u mom restoranu moje sudove pere bivši advokat. Čak mogu i da im pokažem kako sam samilostan – ja sam jedini koji daje šansu takvoj propalici da preživi.”

Otvorio je vrata i pokazao mu da izađe: „Nazad na pranje. Tamo gde pripadaš.”