Satantango – Laslo Krasnahorkai: tango beznađa, nade i večitog vraćanja na početak

Satantango je prvi roman Lasla Krasnahorkaija, originalno objavljen u Mađarskoj 1985. godine. Već tada je privukao veliku pažnju i postao delo kojim se autor afirmisao u mađarskoj književnosti.

Postoje romani u kojima se radnja prati sa željom da se što pre sazna šta će se dogoditi, a postoje i oni koji čitaoca polako uvlače u svoj svet, sve dok atmosfera ne postane važnija od samog zapleta. Satantango – Laslo Krasnahorkai pripada ovoj drugoj vrsti. To je roman koji se ne čita brzo, ali upravo u tome leži veliki deo njegove snage. Kiša, blato, propalo imanje, alkohol, čekanje i ljudi koji više gotovo da ne veruju jedni drugima stvaraju osećaj sveta iz kojeg se može otići samo prividno.

Satantango je prvi roman Lasla Krasnahorkaija, originalno objavljen u Mađarskoj 1985. godine. Već tada je privukao veliku pažnju i postao delo kojim se autor afirmisao u mađarskoj književnosti. Četrdeset godina kasnije, Krasnahorkai je dobio Nobelovu nagradu za književnost za 2025. godinu, uz obrazloženje Švedske akademije koje ističe njegov snažan i vizionarski opus i moć umetnosti usred apokaliptičnog užasa.

Kada je nada opasnija od beznađa

Na početku romana zatičemo malobrojne stanovnike napuštenog kolektivnog imanja u mađarskoj provinciji. Njihov život kao da je već završen, samo što oni to još nisu sasvim prihvatili. Okruženi su siromaštvom i propadanjem, međusobno se varaju, sumnjaju jedni u druge, piju i razmišljaju o odlasku. A onda stiže vest: Irimija se vraća.

To je dovoljno da se sve promeni.

Irimija i Petrina smatrani su mrtvima, pa njihov povratak gotovo automatski dobija prizvuk vaskrsenja. Za stanovnike imanja Irimija ubrzo postaje mnogo više od čoveka koji se vratio. U njemu počinju da vide mogućnost novog početka – nekoga ko zna kuda treba krenuti kada oni sami više ne znaju.

Krasnahorkai tu postavlja možda i najzanimljivije pitanje romana: šta se događa kada očaj postane toliko veliki da je čovek spreman da poveruje svakome ko dovoljno ubedljivo obeća izlaz?

Irimija je zato jedan od onih književnih likova koje nije jednostavno svesti na jednu odrednicu. Spasilac, prorok, manipulator, prevarant – u zavisnosti od ugla iz kojeg se posmatra, u njemu ima ponešto od svega toga. Nobelova biobibliografija upravo ga opisuje kao prevaranta čije obmane uspevaju da zavedu gotovo čitavu zajednicu.

I upravo je ta spremnost zajednice da mu poveruje možda mračnija od same prevare.

Roman koji se kreće kao tango

Naslov Satantango nije samo efektna metafora. Sama konstrukcija romana zasnovana je na pokretima tanga.

Roman ima dvanaest poglavlja: prvih šest kreću se napred, dok drugih šest na određeni način vode unazad. Perspektive se menjaju, događaji se preklapaju i ono što je jednom izgledalo jasno dobija drugačije značenje kada se posmatra očima drugog lika. Struktura tako stvara utisak kretanja koje nikada zapravo ne vodi dovoljno daleko od početne tačke.

To je izuzetno prikladno za svet koji Laslo Krasnahorkai opisuje.

Svi žele da odu, ali kao da ostaju na istom mestu. Svi očekuju promenu, a ponavljaju iste obrasce. Nada se pojavljuje, ali ubrzo počinje da liči na još jednu zamku.

Zato se tokom čitanja javlja neobičan osećaj da nije samo imanje zatvoreno – zatvoreno je i samo vreme.

Kiša, blato i svet koji polako nestaje

Jedna od stvari koje ostaju dugo nakon čitanja jeste atmosfera romana. Krasnahorkaijev pejzaž nije obična scenografija. Kiša, vetar, blato, prazne građevine i zapuštenost kao da postaju ravnopravni likovima.

Nema mnogo svetlosti u ovom svetu.

Ali Satantango – Laslo Krasnahorkai nije mračan samo zato što govori o siromaštvu i raspadu jedne zajednice. Mnogo je neprijatnija spoznaja koliko su likovi usamljeni čak i kada su zajedno. Gotovo svako pokušava nešto da sakrije, nekoga da prevari ili makar da pronađe način da preživi malo bolje od drugog.

Upravo zato roman funkcioniše i kao snažna društvena proza. Konkretna zajednica na propalom kolektivnom imanju postepeno prerasta u mnogo širu sliku društva u kojem su nestale stare sigurnosti, a nove još nisu nastale. Radnja je smeštena u pozni period komunističke Mađarske, pred pad komunizma, što potvrđuju i podaci Nobelove fondacije o romanu.

Ali priča se teško može zatvoriti samo u taj istorijski trenutak. Manipulacija strahom, potreba za vođom, kolektivna zabluda i obećanje jednostavnog spasa deluju mnogo univerzalnije.

Krasnahorkaijeve rečenice traže drugačiji ritam čitanja

Čitaocu koji se prvi put susreće sa Krasnahorkaijem verovatno će odmah biti upadljiv njegov stil. Rečenice su duge, razgranate i neprekidno se šire, kao da jedna misao povlači drugu, pa treću, dok se granica između spoljašnjeg sveta i unutrašnjeg doživljaja lika postepeno gubi.

To nije slučajna osobina samo ovog romana. Nobelova fondacija upravo dugačke, vijugave rečenice navodi kao jedno od prepoznatljivih obeležja Krasnahorkaijeve proze.

U početku takav stil može zahtevati privikavanje. Posle izvesnog vremena, međutim, počinje da deluje kao jedini mogući način pripovedanja ove priče. Kratke, brze rečenice teško bi proizvele isti osećaj teskobe. Ovde čitalac nema mnogo mesta za predah – misao se nastavlja, prizor se produžava, kiša pada, ljudi čekaju.

I vreme prolazi toliko sporo da počinje da deluje kao da se uopšte ne pomera.

Više crnog humora nego što bi se očekivalo

Bilo bi pogrešno predstaviti Satantango samo kao sumoran roman. U njegovom svetu ima groteske, apsurda i veoma crnog humora.

To je važno jer upravo humor sprečava da roman postane jednolična slika beznađa. Krasnahorkai svoje likove posmatra bez sentimentalnosti, ali ih ne svodi na jednostavne simbole. Oni mogu biti jadni, sebični, smešni, okrutni i naivni gotovo istovremeno.

Ta kombinacija apsurda, groteske, pesimizma i apokaliptičnih motiva kasnije će postati jedno od obeležja njegovog književnog sveta. Nobelova fondacija smešta njegovo stvaralaštvo upravo u srednjoevropsku tradiciju apsurda i groteske.

Od Satantanga do Nobelove nagrade

Kada je Laslo Krasnahorkai objavio Satantango 1985. godine, bio je to njegov debitantski roman. Usledila je zbirka Kegyelmi viszonyok 1986, a zatim Az ellenállás melankóliája (The Melancholy of Resistance) 1989, jedno od njegovih najpoznatijih dela. Kasnija bibliografija obuhvata, između ostalog, Az urgai fogoly, A Théseus-általános, Háború és háború (War & War), Északról hegy, Délről tó, Nyugatról utak, Keletről folyó, Rombolás és bánat az Ég alatt, Seiobo járt odalent (Seiobo There Below), Az utolsó farkas (The Last Wolf), Megy a világ (The World Goes On), Baró Wenckheim hazatér (Baron Wenckheim's Homecoming), Mindig Homérosznak (Chasing Homer), Herscht 07769 i Zsömle odavan.

Dakle, Satantango nije zanimljiv samo kao početak jednog velikog književnog opusa. Kada se čita danas, u njemu su već jasno prisutne osobine koje će obeležiti Krasnahorkaijevo kasnije stvaralaštvo: duga rečenica, apokaliptična atmosfera, groteska, osećaj istorijskog i društvenog raspada i likovi koji očajnički pokušavaju da pronađu neki red u svetu koji ga više nema.

Godine 2025. taj opus krunisan je Nobelovom nagradom za književnost.

Satantango na filmu

Priča o ovom romanu gotovo da ne može da se završi bez Bele Tara.

Mađarski reditelj je 1994. godine snimio filmski Sátántangó, a Krasnahorkai je učestvovao u pisanju scenarija. Film je zadržao karakterističnu strukturu književnog predloška sa dvanaest delova i kretanjem „napred i nazad“.

Veza Krasnahorkaija i Tara pritom nije ostala na jednom filmu. Sarađivali su i na drugim ostvarenjima; Nobelova bibliografija, između ostalog, navodi film Damnation iz 1988. godine, za koji su scenario napisali Krasnahorkai i Tar.

Ko poznaje Tarove filmove, lako će razumeti zašto su se ova dva autorska sveta tako dobro spojila: sporost, ponavljanje, dugi prizori, tišina i osećaj da se iza naizgled beznačajnih događaja nalazi nešto mnogo veće i mračnije.

Zašto čitati Satantango?

Satantango – Laslo Krasnahorkai nije knjiga koju bih preporučio nekome ko trenutno traži lagan roman i brz zaplet. Ovo je književnost koja zahteva vreme i koncentraciju, ali zauzvrat pruža nešto što mnogo pristupačnijih romana ne uspeva – potpuno prepoznatljiv svet i atmosferu koju je teško zaboraviti.

Mogla bi posebno da se dopadne ljubiteljima savremene evropske književnosti, filozofskih i egzistencijalnih romana, psihološke proze, društvenih romana, postmoderne književnosti i mračne književne satire. Zanimljiva je i čitaocima koje privlače romani o manipulaciji, kolektivnoj psihologiji, otuđenju, propadanju društva i potrebi čoveka da pronađe smisao tamo gde ga možda više nema.

Najviše od svega, Satantango ostavlja jedno neprijatno pitanje: šta ako ljudi ne slede lažne spasioce zato što su naivni, već zato što im je obećanje bilo kakvog izlaza podnošljivije od prihvatanja sveta u kojem izlaza možda nema?

Kada se poslednja stranica zatvori, upravo taj osećaj ostaje. Tango je završen. Napravljeni su svi koraci. A ipak se čini da smo ponovo stigli tamo odakle smo krenuli.