Sanja Trifunović Hiblović, ZAGRLI SEBE I SVOJ ŽIVOT, Grafika Jakšić
piše: Aleksandar Petrović
Koliko uspomena može da stane u medaljon koji čuva jednu fotografiju? Sudeći po Sanjinoj priči dovoljno za nekoliko života. To što joj je sudbina namenila da deceniju i po provede u cirkusu i kroz nomadski način života shvati da su, nasuprot hrpi prolaznih odrednica svakodnevice za koje mislimo da su značajne, zapravo jedina prava vrednost ljudi koji nas okružuju, samo je deo njenog uzbudljivog životnog puta koji ju je iscrtavao magični trougao čije su ravnokrake ivice činile Srbija, Hrvatska i Italija. Rođena u zemlji koja više ne postoji, kao i mnogobrojni sunarodnici, nije želela da pristane da joj drugi nameću ograničenja za ono šta sme da oseća i kako da se ponaša. Uvek gledajući svetliju stranu života, s osmehom na licu prkosila je nedaćama koje svako od nas dobija na osnovu toga koliko može da izdrži. Razvod roditelja, zapitanosti i bespuća odrastanja, majčinstvo, nesigurnosti artističkog bivstovanja koje je pretvarala u saveznike, sve je to stalo u Sanjino srce koje je jedino slušala i puštala ga da je vodi napred. Za razliku od drugih autora autofikcije koji pomalo romantizuju dešavanja koja opisuju Sanja nam hrabro otvara vrata sopstvene istine jer ona je takva, nepokolebljiva da ide na sve ili ništa znajući da će jedino tako uspeti da ispriča priču koju je čuvala u sebi i koja je žarko želela da izađe na papir i bude podeljena s drugima. Pišući ovako ogoljenu ispovednu prozu autorka je očekivala da će joj to doneti duševni mir ali se negde u dubini unutarnjeg bića nadala da će ono što bude ponudila čitaocima pomoći i njima da svoj život sagledaju na drugačiji način i skupe hrabrosti da se suoče sa izazovima. Sanja nije napisala ljubavni roman već roman ljubavi.
