Sajaka Murata, PRODAVAČICA

Piše: Violeta Ivković

Dobra proza počiva na visokoindividualizovanim likovima i motivaciji. Sejaka Murata ispunila je prvi zahtev, dok je ovaj drugi majstorski prepustila sopstvenoj junakinji, tridesetšestogodišnjoj Keiko.

Za Keiko, efikasnost i preciznost naprosto su uslovi bez kojih se ne može, a u životu su je već koštali otklona sa svih strana. Zašto ljudi vape za rešavanjem problema, a kad Keiko, na najjednostavniji mogući način pokuša da ih reši, vapiju nad njom samom. Iako ređanje pirinčanih smotuljaka i pakovanja obroka nisu njen jedini dar, Keiko Furukura zna da je talentovano neprilagođena, ali i to da je biti prodavačica način da sebe dovede pod obrazac ’normalnosti’.

Pa zar je teško razumeti šta je sve važno za funkcionisanje mini-marketa?! I vremenska prognoza jasno ukazuje na očekivane potrebe mušterija; u vrelim danima prodaju se sendviči, a u hladnim peciva. Ako se tome dodaju osmeh, bela košulja i kravata, menadžer u stanju pripravnosti, potkraćeni nokti za kucanja na kasi, dezinfekcija ruku kad se pakuje hrana, čisti podovi, uslužno dobar dan i izvolite uz naklon, sve uredno, blistavo i nadasve jasno, pa tako, tu, ovde uopšte nije teško biti normalan! Daleko je to sve od puke posvećenosti poslu. Izopštenost i neprilagođenost nisu neizlečive boljke, samo treba gledati, slušati i oponašati druge. Kako bismo bez imitacije i mimikrije kad ’nas prenošenje te zaraze s jednog na drugog zapravo održava kao ljude’?

Koliko god se japanska tradicija i kultura u velikoj meri sastojale od simbola i nagoveštaja, nagoveštaja kod Keiko nema ni u nagoveštaju. Tako, u pojedinim delovima knjige posumnjamo u to da je, možda, ipak reč o trileru, ako već ne i o hororu.

’Beba je počela da plače. Moja sestra je pohitala da je zaljulja i umiri. Koliko se samo muči, mislila sam se ja dok sam gledala u mali nož na stolu kojim smo rasekle tortu i razmišljala da bi sve moglo biti tako lako, ako je već samo do toga da bebu treba smiriti...’

I premda takvi zaključci nisu daleko od istine, (valjda) srećom, na poslovično prefinjen japanski način, suština je bezbedno ušuškana između redova.

U nekim trenucima, u njenim razmišljanjima, Keiko me je nemilosrdno podsećala na svoju vršnjakinju Hanu iz Čitača Bernharda Šlinka i završno poglavlje tog romana.

Sudija: Da li ste znali da tako zatvorenice šaljete u smrt?

Hana: Da, ali dolazile su nove, stare su morale da im naprave mesta.

Sudija: Dakle, da biste napravili ’mesta’, pokazali ste prstom koje treba ubiti?

Hana, zbunjeno: Ja... Mislim... Pa šta biste vi uradili?!...

Iako su radnje ovih sjajnih dela dijametralno suprotne, obe junakinje nose iste belege, iste ožiljke nerazumevanja i neprilagođenosti. No, u literaturi se dešavaju i čudnije stvari nego to da se junakinje Keiko i Hana čitanjem orode, postajući književne sestre.

Prodavačica je, i pored sivih tonova kojima spisateljica boji ovdašnje društvo, nepatvorena priča o hrabrosti. Keiko, i posle i pored svega, ne dopušta da je užlebe u izveštačene živote i poseduje odlučnost da ostane to što jeste. Neprilagođena, ali u svom svetu srećnija od mnogih. Hvala, Keiko, učimo dalje...