Robert Galbrajt, SMRTONOSNO BELA
Mnogo toga se događa u ,,Smrtonosno beloj”, četvrtom romanu koji potpisuje Robert Galbrajt, pa zato hajde da prvo pogledamo ono što ga čini trilerom. Radnja se odigrava u Londonu 2012. godine u kojem vlada uzbuđenje i nervoza zbog nemogućnosti da se dođe do karata za određeno sportsko dešavanje.
Privatnog detektiva Kormorana Strajka (on je bivši pripadnik vojne policije koji je u Afganistanu izgubio nogu a sada ima sopstvenu agenciju i jedva sastavlja kraj s krajem) posećuje očajnik, čovek po imenu Bili Najt, koji tvrdi da je nekoliko godina ranije video kako neko davi dete umotano u roze ćebence, a zatim u žurbi napušta kancelariju. U isto vreme Stajk prima povremene zahteve od ministra kulture koji želi da pronađe nešto o dvojici muškaraca koji ga ucenjuju zbog greške iz prošlosti. Jedan od njih je Bilijev stariji brat a drugi suprug ministarke sporta.
Pratite li me? Dž. K, Rouling, autorka koja se krije iza pseudonima Robert Galbrajt, kaže da je ovo jedna od najzahtevnijih knjiga koje je ikada napisala. U ovom obimnom romanu naići ćete na ubistvo, konje, umetnost i mnogo prerušavanja i tajnih poslova. Ne zaboravite na dete koje je možda ubijeno i koje Strajk nikako ne može da zaboravi, iako mu niko ne plaća da istraži taj slučaj. Njegova neizlečiva sklonost da reši svaku zagonetku pred kojom se nađe, ponekad ga može skupo koštati, piše autorka. U pitanju je to roze ćebence. Previše specifičan detalj za obično trabunjanje ludaka.
Dok se misteriozni elementi romana nižu i pletu nerazmrsive čvorove, razvija se i romantičan zaplet romana. Priča počinje venčanjem Strajkove nekadašnje asistentkinje koja mu je sada partner, a jedan od najzanimljivijih aspekata priče je zapravo hoću-neću odnos Strajka i njegove koleginice.
Roman ,,Smrtonosno bela” je predugačak i previše komplikovan, ali je ujedno i pun britkog humora i društvene kritike: bilo da je u pitanju ruganje pripadnicima visoke klase koji se međusobno nazivaju imenima poput Tork i Tinki i prave zaista grozan čaj ili satira usmerena na ministra kulture i njegove apelante. Da, na određenim mestima je priča previše nakićena – mogu li misli zaista da ,,poskakuju poput psa oduševljenog savršeno ciničnom banderom”? – ali Galbrajt je mnogo toga naučio od Roulingove jer je ovo jedan od romana koji se čita opsesivno, u dahu, i kao takav podseća na njen mnogo poznatiji serijal.
Piše: Sandra Bakić Topalović
