Ričard Ford, SPORTSKI NOVINAR

Piše: Aleksandar Petrović

Praznici nam zbog posebne atmosfere i viška slodobnog vremena prosto nameću samorefleksiju čak i kada to uopšte ne želimo. Misli bez pitanja odlutaju u vrtlog iz kojeg je posle teško da se izvučeš.

Tridesetosmogodišnjem Frenku Baskombu vreme Uskrsa nije omiljeno doba godine. Štaviše moglo bi se reći da je to samo još jedna od mnogobrojnih ironija koje mu preplavljuju život. Za Frenka ovo je vreme godišnjice sinovljeve smrti.

Nema tu mnogo šta da se kaže, praznina koja je ostala ne može se ničim popuniti, život bezdušno teče dalje makar se sveo na rutinu koja održava vitalne funkcije na minimumu.

Ono što mu je preostalo od života su bivša žena i dvoje dece sa kojima živi u predgrađu Nju Džerzija iako je razvod okončan. Ni na poslu nije mnogo uspešniji, radi kao sportski novinar u poznatom časopisu i lamentira nad sudbinom kako je mogao da postane veliki pisac, ali mu se nikako nije dalo da napiše drugu knjigu. Skoro da je i zaboravio o čemu se radilo u prvoj. A vreme koje je od tada proteklo čini mu se kao tren.

Ima mlađu devojku koja očigledno nije za njega, ali se ipak radije priklanja prividu nekakve povezanosti kako ne bi morao da se suoči sa činjenicom da je na ivici provalije i to sam.

Čak ni priznanje poznanika da je homoseksualac i da mu dopada neće Frenka pomeriti sa ušančenog mesta u poznatom samosažaljenju koje mu pruža kakvu-takvu sigurnost.

Nekvalitetnu, ali poznatu. Daleko je on od spoznaje da sigurnosti nema iako mu svaki segment života poručuje upravo to.

Promašen brak, veza, karijera, gubitak deteta. Pametnom bi bilo dovoljno za poniznost. Ali ne i Frenku, on i dalje ima svoje vetrenjače.

Srce mu preskače, gubi dah i opet gura po svom.

Raspašće se iznutra, ali neće priznati da je slab.

Slabost je istinita.