Rejčel Kask, POHVALE
Roman ,,Pohvale” predstavlja završnicu trilogije koju čine romani ,,Obris” i ,,Tranzit”. Priča prati Fej, ženu koja podseća na Rejčel Kask – ona je književnica koja se razvela i ponovo udala i ima dvoje dece. Ona drži radionicu u Grčkoj (prva knjiga), renovira kuću u Londonu (druga knjiga) i posećuje književni festival u jednom evropskom gradu (treća knjiga). Evo o čemu je reč u ovim knjigama: Fej sreće poznanike i strance koji ne mogu da odole da porazgovaraju s njom. Ona prenosi njihove priče a njen nepristrasan, precizan i oprezan glas homogenizuju različite fragmente narativa. Ona sama je prilično prazna, njene konture opisane su detaljima koje primećuje. Fej je narativna antimaterija. Knjige u kojima živi su ambiciozan čin odbijanja.
Njena povučenost ima prizvuk autorske projekcije: izgleda kao sredstvo samoodbrane ili je prosto proizvod besa. Iskrenost Rejčel Kask nije uvek dobro dočekana kod čitalaca, neki je smatraju neukusnom. Memoari koje je pisala o majčisntvu i razvodu zapalili su britanske medije i označili su je kao zajedljivu i tešku. Uz trijadu koja prati Fej, Kask je stvorila ,,poništenog” naratora ili makar čarobnu iluziju istog. Pa ipak, ,,Pohvale” su pune negativnih opisa koji teraju čitaoce da se zapitaju da li su okrutnost i iskrenost jedno te isto. Rejčel Kask, kao kurator onoga što ljude inače odbija, obožava prideve poput ,,grozan” ili ,,grotesktan”
Rejčel Kask se često svrstava među pisce autofikcije, romana koji se oslanjaju na autobiografske motive. Ali dok su brojni takvi autori zainteresovani samo za kreativni process, ,,Pohvale” su istovremeno oduševljene i zgađene književnim svetom. Fej nekako izdržava novinare koji je nadglašavaju dok im daje intervjue, izdavače koji je ne razumeju, pisce koji joj podilaze. Kako bi samo svi oni bili drugačiji da imaju imalo svesti o sebi!
Članak u Harperu opisao je Rejčel Kask kao jednu od najokrutnijih književnica današnjice i povezao njenu okrutnost sa estetikom koja formalnoj lepoti daje prioritet nad moralom. U ovom romanu, piše u članku, naratorka širi autorkinu propagandu i glasno proglašava autorkinu viziju umetnosti univerzalnim standardom lepog romana. Roman se može čitati i drugačije, na primer kao dokumentovanje poraza. Sva tri romana zajedno predstavljaju pokušaj da se roman kao takav ponovo izmisli, da se napravi kalup za pisanje negativne literature. Rejčel Kask veruje da je tradicionalna fikcija u problemu i zato kao da traži alternativu koja je ,,bezautorska”. Kako bi to uspela ona se odriče svake konvencije koje može da se seti: zapleta, dijaloga, opisa. Njena kasna dela su potraga, ona jure ka radikalnom realizmu, ka autentičnosti askete koji se odriče svega osim same srži života.
Međutim autorka, koja je ovom trilogijom postigla nešto ujedno prelepo i radikalno, juri za nemogućim. Ona zna da potpuno negativan roman ne postoji: roman koji je potpuno pasivan, objektivan i slobodan od autorske vizije. Fej ne poništava sebe kao naratora, ona preuzima tuđe priđe. Svaki lik u priči zvuči kao ona. Ona odlučuje šta će zadržati a šta izbaciti. Premisa romana je da ona prenosi tuđe priče, ali pre se stiče utisak da izmišlja ili sanjari. Malo je ljudi koji zaista poseduju dar introspekcije ili elokvenciju kao ljudi i žene koje sreće. Njihove anegdote odišu fantazijom, podsećaju na mitove. Takve manipulacije naratorke podvlače nerealnost svetova koje autorka stvara. Rejčel Kask nije napisala negativan roman. Pre će biti da je napisala roman o neuspehu da napiše negativan roman.
Na kraju, ipak, možemo posumnjati da je autorkina želja za kreativnim autoritetom isuviše vidljiva da bi se ikada i okrenula ka negativnoj literaturi. To čini ,,Pohvale” (obratite pažnju na naslov) knjigom o neuspehu koja nije neuspeh sama po sebi. Zapravo, u pitanju je uspeh koji ostavlja bez daha.
Izvor: www.newyorker.com
