Rej Bredberi otkriva pravo značenje knjige Farenhajt 451

Čak i oni koji nisu čitali kultnu knjigu Farenhajt 451 Reja Bredberija znaju da to priča o državnoj cenzuri. Ili se barem tako mislilo, uostalom o čemu bi drugom govorila pripovest o distopijskoj budućnosti Amerike u kojoj su zabranjene knjige. Glavni junak ovog romana spaljuje preostale primerke pronađenih knjiga.

Ispostavilo se da je sam autor imao druge ideje o značenju svog najpoznatijeg romana i poslednjih godina života pokušavao je da javno ispravi prevladavajuće mišljenje o cenzuri.

„Farenhajt 451 nije priča o državnoj cenzuri niti je odgovor na ponašanje senatora Džozefa Makartija čije su istrage već hiljadama ljudi uterale strah u kosti i ugušile im kreativnost. Ovo je pripovest o tome kako je televizija uništila interesovanje za čitanje knjiga. Ona je o tome kako se ljudi zaglupljuju gledanjem televizijskih programa. Televizija je medijum koji vam daje bitne datume u životu Napoleona, ne objašnjavajući ko je on, šireći na taj način činjenice, a ne znanje. Toliko vas puni beskorisnim informacijama da se osećate kao da ste se prejeli.“

Bredberi nije voleo ni radio. Dve godine pre nego što je napisao čuveni roman, u pismu se žalio prijatelju, takođe piscu naučne fantastike, Ričardu Matsonu:

„Radio je doprineo narastajućem nedostatku pažnje i stvaranju života koji nalikuje školici u kojem je ljudima skoro nemoguće, uključujući i mene, da sednu i duže uživaju u čitanju romana.“

Za zapostavljanje čitanja nije krivio državu nego ljude koji su poput zavisnika opijeni zabavom i demokratska društva koja okreću leđa knjigama. Belci odbacuju Čiča Tominu kolibu, Afroamerikanci ne odobravaju Malog Sambu.

„Stalno dobijam pisma od nastavnika i školskih bibliotekara koji mi kažu da su moje knjige privremeno zabranjene. Kažem im da ne brinu i da ih slobodno vrate na police. Vi ih vraćajte nazad, a oni neka ih i dalje skidaju, i na kraju ćete vi pobediti. Radite svoj posao, vi ste bibliotekari i nastavnici. Budite nepopustljivi i pobedićete.“