POZAJMLJENI INTERVJU: Kad bi sve što je napisano bilo književnost, umrli bismo u rekordnom roku

Izvor: Sputnik

Autori: Dejana Vuković, Maša Radović

Foto: Sputnik

"Humor je svetlost“ knjiga o stvaralaštvu Dušana Kovačevića, zbornik „Miloš Crnjanski izbliza“ i Laza K. Lazarević „Dovršene pripovetke“ — tri su nove knjige edicije „Vrhovi“ Biblioteke grada Beograda posvećene velikanima srpske književnosti. Uređivač ova tri naslova, Mihajlo Pantić objasnio je za Sputnjik šta je zajedničko jednom realisti, sumatraisti i verovatno najcitiranijem srpskom savremenom piscu.

„Celokupna srpska književnost je u dobroj meri beogradocentrična. Ova trojica su ljudi koji su, rekao bih na dva načina, povezani sa Beogradom — ili pisci koje je duh Beograda oblikovao, ili su oni dali sliku Beograda u svom književnom stvaralaštvu. Onda vidite da su ta tri nesvarljivo različita pisca, osim činjenice da su zaista vrhovi srpske književnosti, odjednom u toj tački komplementarni“, istakao je Pantić.

Laza Lazarević je, kaže naš sagovornik, i po sili i po prirodi svoje biografije u stvari utemeljio gradsku medicinu. Bio je prvi kraljevski lekar i u nekoliko svojih pripovedaka, bez obzira na to što direktno ne imenuje Beograd, mi vidimo da opisuje tu varoš. Crnjanski je bez ikakve sumnje autor najveće i najznačajnije pesme o Beogradu. A Dušan Kovačević je — bez znakova navoda — jedna vrsta beogradske institucije, pozorišnog života. Kulturni identitet ovog mesta se ne može razumeti u potpunosti ukoliko se u obzir ne uzme njegova dramska aktivnost.

Osim što im je srpska prestonica zajednički imenitelj, Pantić podseća da ova tri književna velikana mogu biti povezana i sa stanovišta literarnih vrednosti, sa stanovišta njihove inovativnosti i sa stanovišta njihovog odnosa prema tradiciji.

„Laza Lazarević je mera naše realističke pripovetke i on je pisac u kojem se duh evropske novele ukrstio sa nečim što možemo da nazovemo autohtonom pripovednom tradicijom folklornog porekla. Bavljenje likom i delom Miloša Crnjanskog je bila moja pobuda. On je dosta istražen pisac. Međutim, ja sam probao da ga sagledam iscela. Mislim da niko više nije u mogućnosti da na taj način rekonstruiše njegovu biografsku putanju, pa sam se odlučio za ovakvu vrstu polifonije iz različitih epoha.“

https://www.youtube.com/watch?v=JTYjT09h7hM

(Razgovor vodi urednica Orbite kulture Dejana Vuković)

Priređivač je, kako sâm priznaje, otkrio nekoliko nepoznatih detalja o autoru „Seoba“ i „Romana o Londonu“ tokom rada na novoj ediciji.

„U zbornik su uvrštena lična svedočenja o Crnjanskom od ljudi koji su se družili sa njim, poznavali ga manje ili više u različitim periodima. Taj odnos njegove društvene pozicije pokazuje da je Crnjanski bio socijalno neadaptibilan čovek. Ne samo da je proizvodio nesporazume i izazivao polemike, nego kao da im je hitao u susret. Nije bio društveno prilagodljiv.“

Profesora smo pitali i kako ocenjuje trenutnu sliku literature i stvaralaštva u našoj zemlji i da li danas imamo književne velikane koji mogu u „Vrhove“.

„Danas smo svedoci velikog broja knjiga koje nastaju potpuno izvan književnosti, bez svesti o tome da je to književnost, to je više neka vrsta ispovesti ili ispovedi, najčešće biografski motivisana. Svako od nas ima neku tešku priču koja nas podstiče da je pripovedamo. Ali način na koji to ljudi čine je prilično neobavezan“, odgovorio je Pantić i dodao da on u toj situaciji odbacuje svaku vrstu cinizma, ali da granica uvek mora da postoji.

„Zašto bismo bilo kome uskraćivali pravo da piše? Svaki čovek ima potrebu da se izrazi, svako ima potrebu da stvori nešto u jeziku, da se detraumatizuje kroz pisanje. To su prirodne, normalne, standardne ljudske potrebe. Ali rampa je malo više postavljena. Nije sve što se napiše književnost. Jer kad bi sve što je napisano bilo književnost, mi bismo umrli od književnosti u rekordnom roku“.

Pisci poput Crnjanskog i Lazarevića su neponovljivi, zaključio je Pantić.

„Nemamo takvih, ali imamo neke druge koji imaju potpuno izdvojen glas. Dramu Dušana Kovačevića ćete poznati sa pet kilometara, isto kao i pesmu Ljubomira Simovića. Umetnici poput njih osvojili su stilsku posebnost. Imaju ono što se zove autorski pečat. Ima ih u priličnoj meri. Srpska književnost je dobra književnost i danas samo što se njeni vrhovi možda ne vide iz tog preobilja, iz te količine tekstova, iz tog šarenila. Kad stanete pred izlog knjižare koja liči na supermarket, vi imate malo pometenje u orijentaciji i sve vam se nudi kao vrhunac.“

https://rs-lat.sputniknews.com/analize/201901041118389929-knjizevnost-mihajlo-pantic/