Ponekad se probudiš u Beogradu
Svet je divno i odvratno mesto. U danima kada je divan, vreme provodimo s ljudima koje volimo, na mestima koje volimo, radeći ono što volimo. A kada dođu oni drugi dani, tada nastaju ovakve pesme. One pokušavaju na pukotini u asfaltu pronaći detelinu sa četiri lista. One su dokument vremena u kom je pakovanje važnije od sadržaja i u kom se pesimizam meša s realizmom. Neke od njih slave ljude s kojima provodimo dane kada se ne pišu pesme, neke su svetlo lampe u pola četiri ujutru, neke udobna fotelja na terasi, neke su gitara Vudija Gatrija koja ubija fašiste, a neke ljubavnik koji se po ko zna koji put slupao u istom autu, u kišnoj noći. Ove pesme ne postavljaju pitanja, a još manje daju odgovore. One samo postoje da vreme u kom čekamo da svet opet bude divno mesto prođe što pre.
Skoča je čekao da se poklope zvezde, note i reči. Da se asfalt i beton Ostina i Jerkovića stope u alhemijskom procesu stvarajući poseban entitet, toponim oblikovan njegovim stihovima. I konačno je tu: prava, stvarna, prva Skočina knjiga. A u njoj pedesetak istinski dobrih pesama koje se najpre čitaju brzo i žedno, a potom, kada se prva žeđ zadovolji, gustiraju do duboko u noć.
