Poetska mikrofonija
Stevan živi svuda pomalo zahvaljujući pisanju i čitanju, a radi u Vranju kao profesor verske nastave. Kaže da ima godina onoliko koliko i one imaju mene. I ima ćerkicu Nađu koja je novi prozor detinjstva u kući, a kroz koji često viri. Sa Stevanom smo porazgovarali o svemu pomalo, a ovde vam prenosimo deo te sjajne priče.
Ko nije imao priliku da te upozna, kako bi opisao sebe u tri rečenice?
-Nešto što bih izdvojio kao najvažnije, a tiče se pisanja, to je da ja pisanje živim. Ne bavim se njime. To me određuje u svim ostalim sferama života. Umem dobro da zagrebem po pisanju, ali da bi bilo fer i korektno, grebe i pisanje po meni. Tu se nekad namrštimo, nekad se nasmejemo, opsujemo, jednostavno, budemo živi - pisanje i ja.
Da li si oduvek želeo da postaneš pisac ili se to nametnulo spontano?
-Ništa oduvek ne želim. Otplovim na istok, pa na zapad, sever, jug, a onda se bavim svim onim tačkama koje ih povezuju. Kao matematički zadatak sam, do iste tačke dolazim na razne načine. Iako je rešenje isto, način na koji dođeš do tog rešenja ti uvek ponudi nešto novo. Neki novi način, neku novu znatiželju. I sve tako u krug. Ili u kvadratu, valjku, ko šta voli.
Reci nam nešto više o svojoj prvoj knjizi, kako si se opredelio da to bude dečja literatura?
-Mislim da je dečja literatura odabrala mene. Možda zbog mog neozbiljnog shvatanja svega onoa što dolazi posle detinjstva. Svaka trka ima svoj početak i cilj. Svima je želja da dođu prvi na taj cilj, ili da samo stignu do njega. Međutim, jedino u odrastanju je fora da ostaneš što je moguće bliže tom početku, jedino u odrastanju cilj je na istom mestu gde je i početak. U detinjstvu.
Da li imaš neki poseban ritual koji poštuješ kada pišeš?
-Apsolutno ne. Sve je moguće u bilo kom trenutku, a ja se te mogućnosti držim i kada je u pitanju pisanje. Nemam nikakvo pravilo, osim da svakim svojim pisanjem nadmašim sebe u nekom ranijem pisanju. Pa i to nije pravilo, to je možda želja koja se javi u tom trenutku. Naravno, da bih zadovoljio to svoje htenje, trudim se da budem što je više moguće živ i da što više čitam. Jako važna stvar za obe stavke koje sam naveo. ČITANjE.
Da li prvo daješ naslov ili to radiš nakon što napišeš celu priču-pesmu?
-Ne znam zašto, ali mi je uvek lakše da napišem prvo pesmu ili priču, pa tek onda da joj dam naslov. Možda zbog toga što kad krenem sa pisanjem, nemam unapred već neki razrađeni šablon. Ne određujem odmah zbivanja u tom pisanju, radnju, likove, dinamiku. Sve to nekako ide spontano. Što znači da, kada bih prvo davao naslove, a pre početka pisanja, možda se ti naslovi ne bi na kraju uklopili sa onim što je napisano. Ne bi bili odgovarajući zbivanjima u napisanom.
Kako si se odlučio da izdaš knjigu za odrasle?
-Kada sam prikupio dovoljno materijala za knjigu. Kada sam imao iz čega da biram delove koji će činiti tu knjigu. Iako mi je, priznajem, mnogo zabavnije da pišem za decu, ne ignorišem inspiraciju koja se tiče književnosti za stariju publiku. Drugačije se osećam kada pišem za odrasle, manje se igram u pisanju. Mada, i taj prelazak sa jedne na drugu stranu ume da bude interesantan.
Koliko je teško danas izdati knjigu u Srbiji?
-Za ljude koji pišu poeziju izuzetno je teško. Poezija nepravedno trpi zbog komercijalnih želja mnogih izdavača. Danas mnogi izdavači prvo gledaju da li mogu knjigu koja im je ponuđena da prodaju u što većem broju, a tek onda se bave kvalitetom napisanog. Ili se ne bave uopšte. Kao i u životu, ni u književnosti istina (kvalitet) nije tamo gde je većina.
Imaš li neki hobi i čime se zapravo baviš, kada ne pišeš?
-Kada ne pišem, onda se trudim da čitam. Takođe, trudim se i da provedem što je više moguće vremena, u koje ne verujem, sa porodicom. Sasvim sam siguran da ću uskoro izmisliti neki časovnik neprolaznog vremena, sa kojim će svako da ima vremena za sve. Časovnik koji će svako podesiti onako kako želi. I koji će, uprkos tome, uvek biti tačan. Jer će biti po meri svakog pojedinca lično, a ne po meri sistema u kojem pojedinci žive.
Tri stvari koje bi poneo na pusto ostrvo?
-Ne bih ni otišao na pusto ostvo.
Knjige koje su imale najveći uticaj na tebe?
-Bela Griva (Rene Gijo), Kuća hiljadu maski (Igor Kolarov), Devojčica sa šibicama (Hans Kristijan Andersen), Mati (Perl Bak), Dostojevski - sve knjige, ma svašta nešto.
Štampane ili e-knjige?
-Štampane, naravno. Uvek i u svakoj prilici. Mada, i elektornske imaju svoj značaj. U pogledu istraživačkih radova, na primer. Onda, kada nemate mogućnost da imate baš svaku knjigu koja vam je potrebna za taj rad. Takođe, elektronske knjige mogu da sačuvaju od zaborava mnoga značajna izdanja iz davne prošlosti.
Najdraži film i serija?
-Uh, više njih. Filmovi: Ostrvo, Nebesko kraljevstvo, Deveta kapija...A što se tiče serija, poslednja koja me je najviše kupila je - Senke nad Balkanom.
Planiraš li neko novo delo za decu uskoro?
-Nešto se krčka, sve je bliže ključanju. Nadam se da ću uskoro moći to i da objavim. Nešto drugačije. Eto, toliko za sada o tome.
Da li je lakše pisati za decu ili odrasle i zašto?
-Pošto pisanje živim, osećam se življim kadgod to činim. Nebitan je književni žanr, niti kategorija. Lako mi je da pišem bilo šta, a lepše kad to činim za decu.
Uživajte u ovom divnom razgovoru, Stevanovim pesmama i povedite najmlađe na prvo sledeće druženje sa njim.
