Početak, eto to je na kraju
Dok sam iščekivala “Novi kraj” Đurđice Čilić imala sam vrlo pomešana osećanja, priznajem. U isto vreme sam se veoma radovala, jer me je “Fafarikul” oborio s nogu i malo sam se bojala da vajb ne bude ‘već viđeno’, jer su oba dela zbirka crtica autofikcije. Pošto sam je pročitala, sada mogu da kažem: radovala sam se sa razlogom i bojala sam se bez istog. Iako je vajb sličan onom u “Fafarikulu”, “Novi kraj” je možda još emotivniji i ličniji (ako je to uopšte moguće).
Đurđica piše tako da je vrlo lako poistovetiti se sa njom, ili pronaći neki delić situacije koji možemo preslikati na sopstveno iskustvo. Neposredno i čisto, realistično i bez zadrške kada su emocije u pitanju. Nežno. Životno. Zagrljasto. Takvo je njeno pisanje. Među svakodnevnim sitnicama se krije život sam. Zna to i Đurđica, pa nam ne uskraćuje detalje, pesme na radiju i naizgled obične razgovore. Poentira sjajno, i na to nijednom nisam uspela da se pripremim. Ili nisam želela.
Kao i kada sam čitala “Fafarikul”, i “Novi kraj” nisam želela da slistim u dva čitanja. Jer su obe knjige za gustiranje, takozvano sporo čitanje. Ne zbog zahtevnosti, već zbog karaktera riznice nečijeg bića koje imaju. Radnja nije uopšte u fokusu, već svi ti treperavi momenti, ljudi i mesta, pomalo haotično poslagani, ali jedinstveni i prelepi. Možda nisam objasnila kako treba, ali kad zavirite među korice njenih knjiga - razumećete.
Gađala me je Đurđica, vrlo precizno, u roditeljstvo i u majčinstvo, i to iz obe perspektive - perspektive nečijeg deteta i perspektive nečije mame. Rasplakala me nekoliko puta. A nije rekla ništa sem najobičnijih i najvećih životnih istina. Zato mi je i toliko draga, i zato ću uvek preporučivati sve što ona napiše.
Da li je ovo adekvatan prikaz nemam pojma, ali “Novi kraj” ne zaslužuje ništa drugi sem totalne subjektivnosti i naklonosti.
Ukoliko vam se svideo razgovor sa Ivanom, zapratite njen profil @unbearably_bookish za još kvalitetnog sadržaja i sjajnih fotki.
