Peter Handke, POPODNE PISCA

Handkeov pisac je bez imena, živi sam sa bezimenom mačkom, u neimenovanom nemačkom gradu. Iako veruje da želi da bude sa ljudima, on naprosto ne može da podnese ni potpuno površne susrete.

U nekom restoranu on primećuje dečaka za jednim stolom, na koga, sa vremena na vreme, baca pogled. U jednom momentu, on shvata da dečaka više nema i da je mesto za tim stolom sada prazno. Upravo taj osećaj gubitka se ponavlja kroz čitavu priču.

Ovaj bezimeni pisac želi da bude anoniman i užasava se intimnosti sa svetom za koji oseća da ga poseduje, da može da ga zaustavi na ulici i zatraži autogram ili da ga fotografiše.

Njegova kuća je isključivo mesto za rad i spavanje, a nikako dom. Naravno da sebe ne može ni da zamisli sa porodicom. Štaviše, sve njegove veze sa ljudima su besmislene.

On svoje dane provodi trudeći se da nađe prave reči i muče ga moćne more da je besmisleno i nevažno sve ono što je prethodnog dana napisao. Zbog toga se očajnički trudi da kroz ritualne, kompuslivne postupke prevaziđe svoje sumnje. Njegova raspoloženja se brzo menjaju, od dečje radosti do potpunog potonuća.

Jedini neposredni ljudski kontakt koji mu prija je bio u situaciji u kojoj je spasao jedno dete od utapanja i staricu koja je pala pore puta, kada je ostvario kontakt sa onima koji su mu u tome pomagali.

On je svestan da se izolovao od sveta i analizira svoje reakcije i reakcije na sama ta zapažanja. Inspiraciju za svoje pisanje pronalazi stavljajući se na mesto ljudi koje počinje da posmatra. Poput voajera, on prolazi pored kuća, gledajući u osvetljene sobe i tako ljudi koje posmatra postaju katalizatori njegovog pisanja. Na taj način uspeva da sačuva svoju samoću, ali ga ona ujedno ispunjava očajem.

U mladosti mu je književnost značila slobodu, ali sada je ciničan prema mišljenjima kritičara i odbija da i sam bude jedan od njih. Zanimljiv je njegov susret sa prevodiocem koji je nekada bio pisac i verovao u svoju viziju, sve dok nije poverovao da je pokušaj izražavanja te vizije greh. Sada je on svoju slobodu pronašao u prevođenju tuđih reči i postao spasilac književnosti.

Ovaj roman nas u mnogo čemu navodi na razmišljanje jer postavlja zanimljiva pitanja koja se bave traženjem ravnoteže između prirode samoće i prirode pisanja. Zašto se pisac izolovao? Da li je pisanje zahtevalo izolaciju, ili ga je upravo izolacija navela na pisanje? Možda je pronašao utočište u rečima, ne izlažući se svim onim „opasnostima“ koje nose stvarni kontakti sa ljudima.