Peter Handke, NESREĆA BEZ ŽELJA

Handke je želeo da izbegne preteranu sentimentalnost kako svoju majku, stvarnu osobu, ne bi pretvorio u „lik“. Tako on piše iz udaljenije perspektive i ne oslovljava je po imenu, a kada piše o događajima iz svog detinjstva, on je prosto „dete“.

Vreme u kojem je njegova majka provela najveći deo svog života pratio je porast nacizma, Drugi svetski rat i sve nedaće koje su usledile, a pisac je želeo da naglasi celokupnu socijalnu atmosferu koja je oblikovala i ograničavala živote tolikim ženama iz siromašnih ruralnih zajednica, poput malog austrijskog sela.

Autor o svojoj majci kao mladoj devojci piše kao duhovitoj i punoj planova i želja. Pošto joj je uskraćena molba da nastavi studije, jer je to za devojke i žene u to vreme bio čist luksuz, ona je pobegla u grad da uči kuvanje što je bila jedina realna opcija za nju u tom momentu. Dobro se snašla u novom okruženju, upoznala prijatelje i privikla se na gradski život koji se odvijao u atmosferi koja je nagoveštavala dolazak rata, a kada se to na kraju i desilo, stiglo je novo uzbuđenje jer su mladi vojnici preplavili grad. Tako je Marija Handke upoznala i zaljubila se u jednog od njih, na nesreću oženjenog vojnika. Ubrzo je zatrudnela, ali kada se njen sin Peter rodio, udala se za drugog muškarca. Ta prva romansa ostala je jedino pravo iskustvo romantične ljubavi jer je njen odnos sa suprugom bio pravo razočaranje i ona je u tom braku bila veoma usamljena.

Posle završetka rata, oni su se preselili u Berlin živeći usred ruševina. Tamo se rodilo njeno drugo dete, kasnije još dvoje, a tri trudnoće za koje muž nikada nije saznao, sama je završila iglama za pletenje.

Godine 1948. oni beže iz Nemačke i vraćaju se u Austriju, tako da ona ponovo biva zarobljena u porodičnoj kući, u osuđujućem katoličkom okruženju seoske sredine. Ekonomski uslovi u to doba bili su teški, a njen suprug je sve više pio i nije uspevao da sačuva nijedan posao. Jedino što je mogla da uradi bilo je da životne potrebe svede na minimum, a Handke pamti kako je bio istinski zahvalan na osnovnom školskom priboru koji je doživljavao kao pravi poklon. Istovremeno, Marija je uporno pokušavala da pronađe posao za muža.

Vremenom, i u njenoj kući su počeli da se pojavljuju moderni aparati koji su olakšavali život i donosili makar malo slobodnog vremena kao najveće dragocenosti. Ona je to vreme koristila čitajući i sve što bi pročitala osećala je kao komentar svog života. Pa ipak, sve ju je to samo podsećalo na sve ono što je želela i mogla da uradi, svesna da to više nikada neće moći.

Na neko vreme je postala angažovanija u zajednici, pokazivala je više saosećanja za supruga i stvari su na kratko zaista izgledale malo bolje, ali razočaranje životom ipak je odnelo prevagu. Počela je da ima jake glavobolje i da se povlači iz društvenog života. Svakim danom osećala se sve praznije, da bi neurolog koji ju je pregledao zaključio da je imala „nervni slom“ i prepisao joj lekove koji su joj zaista na kratko pomagali, ali očaj bi se ipak vraćao.

U novembru 1971. godine napisala je oproštajno pismo svakom članu porodice, a onda je jedne večeri nakon večere sa ćerkom i gledanja televizije sa najmlađim sinom, popila sve tablete za spavanje i sve antidepresive i legla da se zauvek odmori.

Handke priznaje da nije uspeo da sebi donese mir pisanjem ovih memoara i da je to bio čin suočavanja sa hororom koji time nije olakšan. Nesreća bez želja je ispričana jenostavnošću i iskrenošću, a njegova ljubav očitava se u svakoj rečenici.