Otrovani okean, realnost ili knjiška fikcija?
S malom grupom ljudi izolovani ste na dalekom ostrvu, živite kao u kameno doba i ubeđeni ste da ste da osim vas ne postoji više niko. Da li biste u takvoj situaciji želeli da produžavate ljudsku vrstu? U romanu POSTOJATI Sava Bunčić istražuje to pitanje, kao i neka druga, vrlo slična i neraskidovo povezana.
Sava Bunčić je naučnik u oblasti bolesti ljudi koje se prenose hranom, mikrobiologije i veterinarskog javnog zdravlja. Radio je kao profesor i istraživač na univerzitetima i institutima u Engleskoj, Novom Zelandu, Danskoj i Srbiji i kao naučni konsultant za Evropsku zajednicu i Ujedinjene nacije.
Poslednje tri decenije živi na Novom Zelandu i u Engleskoj, a dolazi u Beograd kada i koliko mu je to moguće. Piše prozu ceo život ali je objavljuje tek od pre desetak godina. Izdao je 6 romana, od kojih 5 paralelno na srpskom i engleskom jeziku, a 1 samo na engleskom.
Postojati je drugi roman dragog Save Bunčića koji sam čitala. Puno intrigantniji od odličnog previranja, ali i tema je drugačija.
Uveliko se već susrećemo i osećamo sve loše što klimatske promene nose sa sobom. Znamo da smo mi ljudi glavni krivci za sve što se ovoj planeti dešava i ono što će se u narednim godinama i vekovima promeniti. Postojati je roman koji se bavi upravo ovom temom, ali kroz psihologiju ljudi čiji je autor odličan poznavalac.
Na početku romana zatičemo dve porodice, dva bračna para i dvoje dece, na ostrvu u sred zatrovanog okeana. Civilizacija je doživela potpuni krah, a oni su na jedvite jade uspeli da se spase.
Klima ne dopušta izlaske danju jer sunce nema milosti, a porodice cele noći provode berući po koju biljku ili ako imaju malo više sreće možda pronađu i nekoliko buba švaba da obogate ishranu.
Oni su srećni. Srećni su zato što su živi, zato što mogu da produže ljudsku vrstu jer su najverovatnije poslednji ljudi na planeti.
Smena generacija i sve veći broj članova plemena kod većine budi želju za udobnijim životom, olakšanjima koje donosi razvoj nauke. Počinju da crpe i ono malo resursa koje im ostrvo daje, dolazi do velikih neslaganja među onima koji se zalažu za što lagodniji život i manjim brojem ostalih koji vide da srljaju u ponovnu propast i neizbežan kraj ljudske civilizacije.
Koliko grešaka je potrebno da napravimo da bi smo naučili lekciju da je neophodno živeti u skladu sa prirodom i da li je moguće da ih oni obuzeti pohlepom i zadovoljenjem ličnog dobra ikada nauče?
Priroda nam svakodnevno daje upozorenja, na nama je da ih razumemo.
Sve preporuke za ovaj izuzetan roman!
Tekst: Jelena, @mischiefs_journey_trough_books