Olovka i papir su skup - jedno
Da treba izabrati jedan žanr, da li su Minijature ljubavni roman, istorijski ili se oba prepliću?
-Bojim se, da se Minijature ne mogu, na klasičan način, klasifikovati. U njemu se žanrovi prepliću, tu je frtalj istorije, koji čini okosnicu, kao istorija jedne stare juvelirske porodice, all i je i psihološki roman, jer sažima život glavne junakinje Iskre, koja je rasla u juvelirskoj radionici, ali je pokušala da bude svoja, osobena, da se otrgne od svega onoga što joj je zadato u genetskom kodu. Jednostavno - Iskra je radila ono sto pokušavamo svi. Tragamo za negaženim i neraskrčenim stazama, želeti da budemo originalni i da sebe predstavimo kao pojedinca. I retko ko shvata da niti konce, končice, niti lance ne možemo skinuti. Iskra to doznaje, čini se i prekasno shvata da je umetnost života jedino ako sve spletemo, fino, filingrantski odvagamo porodičnu tradiciju i zapis koji nam je utisnut, a oslušnemo sebe i nađemo kompromis. I tek kada se tasovi izjednače, možemo biti zadovoljni, uspešni, srećni. Naravno, to je teško. | kada nam kir-Janja poruči „,SVE SOS MERA*, znate, to je vrhunska ravnoteža, no teška i iskustveno gotovo ne dostignuta. Zato je ovo i psihološki roman. Najzad - ovde je vrlo bitan i krimi zaplet, koji, u stvari, posipa onaj magijski prah po radnji. Taj zaplet vode lovci na umetnine. Oni znaju šta je iskonska, jedina i prava vrednost, potvrđena civilizacijom i vekovima.
Često se u Vašim romanima javljaju istorijske ličnosti kao neki od likova. Da li su oni zasnovani na strogo istorijskim činjenicama ili mašta prevlada?
-Istina. Prošli roman, Kroz prstohvat cimeta je imao kraljicu Nataliju Obrenović, kao jednog od četiri naratora. Na osnovu tog romana urađena je pozorišna predstava koja se igrala u Visbadenu, baš o našoj kraljici, i na to sam posebno ponosna. Napisala sam dečju knjigu, Sofijine mudrolije s Markom Kraljevićem, gde mi je bila namera da osvetlim njegov lik, ali ne samo kao epskog junaka, već Mrnjavčeviće kao znamenitu, vrlo važnu, porodicu u spletu veoma teških istorijskih zbivanja. U romanu Minijature jedan od likova je Barbara Frankopan. Žena Zmaj Ognjenog Vuka, on beše unuk Đurađa Brankovića. Barbara je prva naša srednjovekovna vladarka koja je na svom dvoru imala juvelirsku radionicu. Ona je primila Iskrinog dalekog pretka i tu je on upio sva znanja splitanja zlatnih niti, upoznavao se se dragim kamenjem, i upravo je taj predak dobio za izuzetne zasluge i golemo imanje na obali jednog sremskog jezera. A naša junakinja Iskra je poslednja naslednica svega toga. I Barbara, premda nije ni u kakvom krvnom srodstvu s ovdašnjom Iskrom, jeste, na neki način, njena dvojnica po promišljatosti, preduzimijivosti, sklonosti ka umetnosti i bolnim preokretima u sopstvenom životu. Znate, tu se prepliću dve žene. Jedna iz kasnog srednjeg veka, i jedna naša savremenica. I svakoj je, na svoj način, teško. I jedna i druga su posvećene borbi da imanje ostane njihovo, da dokažu muškima da vrede, da smeju, umeju mogu. Da li su se vremena promenila? Pa i nisu u tim pitanjima i odnosima. Upravo stoga je u mojim dosadašnjim romanima istorija važna. Istina - istorija jeste učiteljica života. A da bi nas naučila, moramo je spoznati. Nisu bitne samo godine velikih bitaka, bitno je i kada su se desile one „malene" borbe, individualne, psihološke, emotivne. Svako vreme nosi svoje breme. Naša pleća nisu golema, u bilo kom periodu je bilo isto. Možda nešto naučimo, možda sebi olakšamo, možda lakše odmerimo ako svoje "dvojnice" iz prošlih vremena "upoznamo" i s njima se združimo.
Da li pisanje ovakvog romana podrazumeva mnogo istraživanja i putovanja?
-Da. Mnogo vremena, putovanja, iščitavanja razne literature, od naučnih do književnoumetničkih dela, dokumentarnih filmova, tribina. I još, preko toga. Sve to ukoliko želim, kao spisateljica, da se ne ogrešim o fakte, a da, opet, priča bude svoja. Nekada je to zaista teško ukomponovati. Ovakav roman naročito, jer je i zanatski težak. No, kad se sve zaokruži, zadovoljstvo je neizmemo. Osobito ako znate da će iz vaše knjige čitaoci doznavati o nečemu o čemu i nije pisano.
Zašto baš paun na koricama?
-U „Minijaturama" Iskra, u porodičnoj kući iznalazi stari Manuskript. Porodično blago. U njemu je pregršt raskošnih minijatura, ručno oslikanih, posutih zlatnim prahom i zlatnim nitima, tu nema najlepših, sve su divotne, sve ostavijaju bez daha. I tu Iskra vidi pauna, kako se šepuri, s obiljem boja utkanih sigurnom rukom, brižijivo, u njegov rep. I te okrugline su simbol očiju, Isusovih, svevidećih. Od njih se ništa ne da skriti, one su uvek tu. A biblijski, osim lepote, paun je simbol besmrtnosti. Na korice je dospeo jer pored Manuskripta u romanu je lik i novi Roman, koji Iskra pokušava da napiše. | upravo taj novi Roman zavidno gleda u drevni Manuskript, zavidi mu na neprolaznoj vrednosti i kaže da bi on na svojim koricama želeo upravu tu divotnu minijaturu pauna, i eto pauna na novom Romanu - na Minijaturama.
Koliko je vremena potrebno da se napiše ovakvo delo i da li planirate novi roman, koji bi produbio priču, možda o samim manuskriptima?
-Mnogo vremena. Godine. To je i vrlina i mana ovakvom pistupu i ovakvoj temi. Ali, iskreno, čini mi se da smo uživali - i ja i novi Roman, koji je rastao i šepurio se jer je dobio privilegiju da baš u njemu bude obilje umetnosti, Istoka i Zapada, spoj srednjeg, 19. veka i savremenosti, sada smo oboje zadovoljni.
Ima li neke posebne simbolike u imenu glavne junakinje?
-Naravno. Sva imena u romanu počinju na l. Iskra, Itan, Isidora….. | bez tacke, veliko. I kao nastavak, kao horizontala, važnost, okosnica. A Iskra je ona varnica koja će da zagreje, zapali vatru, koja se ne gasi, ona vrca od emocija, znanja, visprenosti. Iskra je ona varnica, jedina, koja osvetijava minijature i podvlači njihovo znamenje, moć, važnost. Ne samo naše, već i svetske kulturne baštine.
Kada ne piše, ko je u slobodno vreme Aleksandra Mihajlović i koja je njena omiljena knjiga?
-Aleksandra je profesorka književnosti u Gimnaziji ,,Uroš Predić" u Pančevu. I kroz profesuru udiše iskre vrcavosti i budućnosti. Zaista, upravo je rad sa đacima ono što krepi, što terana budućnost. Svi ti mladi ljudi inspirišu, daju energiju, svedoče da nije kraj. Idemo dalje! I imamo čemu sa njima da se nadamo.
Tri stvari koje biste poneli na pusto ostrvo?
-Olovku, papir (kompjuter bi, verovatno, prestao da radi zbog vlažnosti, ili bi bagovao, a ja sam nevešta u popravkama istih), knjigu i nešto što svira. To su četiri stvari? Ne, nisu. Olovka i papir su skup * jedno.
Knjiga koju svako treba da pročita, a da nije Vaša?
-Ovo je toliko teško pitanje da gotovo ne znam odgovor. Hajdi - kada si mali. Ta knjiga nas svačemu nauči, i miris, i lepota, i emocije. U poslednje vreme razmišijam o „Kandidu" Volterevom, ili o „ Pohvali ludosti" Erazmovoj. Pa i ,,Rat i mir". Rekoh li da ne znam odgovor!?
Zašto mladi treba da čitaju ovakvu literaturu?
-„Minijature" su roman koji otvara pitanja. On povezuje srednji vek sa 19. i ovim našim, pravi mostove. To je i roman koji priča o našem Manuskriptu, ali ne kao o zasebnom delu, već kao o jednoj predivnoj i slikarskoj tradiciji, koju treba spoznati, negovati i čuvati. Minijature su i roman koji govori o kradijivcima umetnina, jer oni znaju vrednosti, na njima zarađuju, ali i roman o umetniku i umetnosti i kako je izdvojiti, u ovom romanu se postavlja pitanje ima li razlike između žene i muškarca umetnika, ima li različitih senzibiliteta, roman koji gavori o Barbari Frankopan, o Sremu i Kupiniko, ne eksplicitno, ali su toponimi pretočeni u čežnju, onu ravničarsku, beskrajnu. Treba mladi da ga čitaju i jer govori da je i Istok - istok, i zapad - zapad tek ako imaju dušu. Nema granica, ima mirisa, začina, ukusa, emocija, ljubavi i strasti, a oni nas jedino vode kroz život. I kad sve to spoznamo - tek onda živimo. Mladi treba da ga pročitaju, da omirišu i upiju i nastave obgrlivši sve.
