NEOBIČNE NAVIKE I OBIČAJI VELIKIH PISACA
Svako od nas ima neke sitne rituale koje, možda i nesvesno, primenjuje tokom dana. Ponekad su u pitanju i sujeverja, čak i opsesivno-kompulsivni poremećaji. Mnogima od nas se čini da je samo određeni način obavljanja nekog posla onaj prihvatljiv i zbog toga ga se kruto drži, vremenom ga pretvarajući u naviku. Među poznatim imenima iz sveta književnosti izdvajamo neke koji svojim čudnim običajima privlače pažnju.
Džejms Džojs je uvek pisao velikim bojicama ležeći na stomaku u svom krevetu obučen u beli mantil. Ipak, taj njegov ritual više je bio stvar pragmatizma nego njegove idiosinkrazije. Naime, ovaj pisac je bio gotovo slep. Njegova mijopija od koje je patio kao dete se razvila do njegove dvadesete godine toliko da mu je predstavljala ogroman problem. Da stvar bude još gora, on je sa svega dvadeset pet godina razvio reumatsku groznicu što je izazivalo bolove u očima. Imao je dvadeset i pet operacija na očima, ali nijedna nije rezultirala poboljšanjem vida. Upravo su mu ove bojice pomagale da vidi šta piše, a beli mantil je noću reflektovao više svetlosti.
Za Virdžiniju Vulf je bio jednako važan način pisanja, kao i način čitanja. U dvadesetim godinama je svako jutro provodila dva i po sata pišući na stolu visokom preko 1 metra čiji je gornji deo bio nagnut nadole koji joj je omogućavao da svoj posao gleda i izbliza i iz daleka. Ipak, po rečima njenog rođaka, Virdžinija je ovakav sto koristila više kao odraz rivalstva sa svojom sestrom koja je crtala stojeći. Vulfova je kasnije izumela nov način za pisanje na koji je bila veoma ponosna. Počela je da piše sedeć, pri tome koristeći komad tanke šperploče kao podlogu za pisanje na koju je pričvršćivala posudu za olovke i mastilo kako ne bi morala da ustaje i remeti inspiraciju u slučaju da joj zafali nešto od materijala.
Vođen sličnom bojazni od nestanka pribora kojim piše, Džon Stajbek je na svom stolu uvek držao tačno dvanaest savršeno naoštrenih olovaka koje je stiskao tako jako da su mu se stvarali žuljevi, pa je njegov izdavač počeo da mu šalje okrugle olovke umesto šestougaonih.
Mnogi autori su rezultate svog rada beskompromisno merili kvantitativnim metrikama poput dnevnih kvota reči. Džek London je svakog dana pisao 1000 reči, a Vilijam Golding je jednom prilikom izjavio da dnevno piše 3000 reči. Ovakvih slučajeva među piscima je bilo dosta. Nasuprot njima, iako u velikoj manjini, bilo je i onih koji su obratno gledali na stvari. Tako je Džejms Džojs smatrao da su dve savršene rečenice dnevno pravo ispunjenje.
Još su zanimljivije bile snalažljive metode pojedinih pisaca koje su im omogućavale da se drže svoje dnevne kvote. Recimo, Viktor Igo je na jesen 1830. počeo da piše knjigu Bogorodičina crkva u Parizu i da bi je završio što pre, on je kupio čitavu bocu mastila, zaključao svu svoju garderobu kako ne bi mogao da izađe napolje i pisao u dugoj pletenoj odori koja mu je služila kao uniforma za to pisanje. Knjigu je završio nedeljama pre roka.
Za kraj, pomenućemo samo još fokus pojedinih pisaca na boje. Tako je Aleksandar Dima decenijama svu svoju fikciju pisao na određenoj nijanski plavog parira, poeziju na žutom, a članke na ružičastom papiru. Jednom prilikom, dok je putovao po Evropi, nestalo mu je dragocene plave hartije, tako da je bio primoran da pisanje nastavi na krem podlozi, uveren da njegova fikcija pati.
Još je mnogo primera pisaca koji su imali neobične navike za koje su smatrali da im pomažu u njihovom stvaralaštvu, a mi im, bez obzira na to koliko su neke od njih bile luckaste, samo možemo reći jedno HVALA na svim večnim delima koja su ostavili za sobom.