Ne želim da u Stokholmu budem sam

Iako ga većinski pamte kao loše odevengo mladića, koji je palio cigaru za cigarom, njegov najveći doprinos je to da je postigao da latinoamerička literatura dođe u centar pažnje svetske kulturne javnosti šezdesetih godina XX veka. Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1982. godine. Njegovo najpoznatije delo, "Sto godina samoće" prodato je u više od 30 miliona primeraka. U njemu Markes opisuje život izolovanog južnoameričkog sela gde su neobični događaji predstavljeni kao obični. Verovatno pod utiskom mesta u kom je odrastao i stvarima koje su se dešavale tokom njegovog detinjstva, Marskes često u svojim delima meša magija za stvarnošću, te izdvajamo neke zanimljivosti koje verovatno niste znali do sada.

• Kao dete, bio je pod snažnim uticajem praznoverja svoje bake.
• Garsija Markes je svoju buduću suprugu upoznao kada je ona imala samo trinaest godina. Mersedes mu je obećala da će mu ostati verna i da će ga čekati. Venčali su se četrnaest godina kasnije.
• U svojoj mladosti bio je poznat kao stidljiv momak koji piše smešne pesme.
• Roman Sto godina samoće je posledica neočekivanog nadahnuća koje je jednom prilikom obuzelo Garsiju Markesa na putu za Akapulko, kada je, kako sam kaže, već imao celo prvo poglavlje u glavi. U sobi je proveo 18 meseci dok nije u potpunosti završio roman.
• Godine 1961. došao je u Meksiko sa dvadeset dolara u džepu, ženom, sinom, i fiks idejom - da se bavi filmom.
• Kaže da kao novinar nikada nije radio intervjue. Radio je izveštaje, ali nikad intervjue sa pitanjima i odgovorima.
• Pablo Neruda izjavio je da je roman "Sto godina samoće" popularni "Don Kihot".
• Čileanski pesnik Pablo Neruda i kolumbijski romanopisac Gabrijel Garsija Markes su najtraženiji pisci na španskom jeziku na Internetu, nadmašivši Migela de Servantesa.

I pored besmrtnosti Gabrijela Garsije Markesa u svetskoj literaturi, njegov ovozemaljski život se ipak završio. Markes nas je i u svom testamentu ostavio bez reči, te ga prenosimo u potpunosti jer bi bila šteta da to ne pročitate za žviota.

"Kada bih imao jedan komadić života, dokazivao bih ljudima koliko greše kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare, a ne znaju da su ostarili kada prestanu da se zaljubljuju.
Kada bi Bog za trenutak zaboravio da sam ja samo krpena marioneta i podario mi komadić života, moguće je da ja ne bih kazao sve što mislim, ali nesumnjivo bih mislio sve što kažem.
Stvari bih cenio, ne po onome što vrede, već po onome što znače. Spavao bih manje, sanjao više, shvatio sam da svaki minut koji provedemo zatvorenih očiju gubimo šezdeset sekundi svetlosti. Hodao bih kada drugi zastanu, budio se dok ostali spavaju. Slušao bih druge kada govore i kako bih uživao u sladoledu od čokolade.
Kad bi mi Bog poklonio komadić života, oblacio bih se jednostavno, izlagao potrbuške suncu, ostavljajući otkrivenim ne samo telo, već i dušu. Bože moj, kad bih imao srce, ispisivao bih svoju mržnju na ledu i čekao da izgreje sunce. Slikao bih Van Gogovim snom, na zvezdama jednu Benedetijevu poemu, a Seratovu pesmu bih poklanjao kao serenadu u času svitanja.
Zalivao bih ruže suzama, da bih osetio bol od njihovih bodlji, i strastveni poljubac njihovih latica.
Bože moj, kad bih imao jedan komadić života.
Ne bih pustio da prođe ni jedan jedini dan, a da ne kažem ljudima koje volim da ih volim. Uveravao bih svaku ženu i svakog muškarca da su mi najbliži i živeo bih zaljubljen u ljubav.
Dokazivao bih ljudima koliko greše kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare, a ne znaju da su ostarili kada prestanu da se zaljubljuju. Deci bih darovao krila, ali bih im prepustio da sama nauče da lete. Stare bih poučavao da smrt ne dolazi sa starošću, već sa zaboravom. Toliko sam stvari naučio od vas, ljudi.
Naučio sam da čitav svet želi da živi na vrhu planine, a da ne zna da je istinska sreća u načinu savladavanja litica. Shvatio sam da kada tek rođeno dete stegne svojom malom šakom, po prvi put, prst svoga oca, da ga je uhvatio zauvek. Naučio sam da čovek ima pravo da gleda drugog odozgo jedino kad treba da mu pomogne da se uspravi.
Toliko sam toga mogao da naučim od vas, premda mi to neće biti od veće koristi, jer kada me budu spakovali u onaj sanduk, ja ću na žalost početi da umirem."

Ljudi koji su ga poznavali još iz detinjstva koren njegove kreativnosti pronalaze u čudesnom pamćenju, a po jednoj američkoj književnici, tajna njegovog stila je u tom što piše prozu - novinarski: „Zbog načina na koji piše, sve izgleda kao vest iz novina, čak i kad se ljudi vaznesu na nebo." Stoga ima smisla i da sam kraj knjige bude višeglasan, a da svi ti glasovi, govoreći o Markesovoj smrti, kliču: „Živeo Gabo!"