Najdublji i najmračniji kutak umetnikovog uma

Život je previše kratak da bismo ga živeli bez divljenja, reči su Nika Kejva u memoarima koji su uporno na prvom mestu naše top-liste prodaje.

Memoari „Vera, nada i krvoproliće“ (Faith, Hope And Carnage), obuhvataju više od 40 sati razgovora između legendarnog australijskog umetnika i novinara Observera, Seana O’Hagana, a u fokusu je period posle smrti Kejvovog sina Artura 2015. godine, njegov pogled na svet i lični život kroz šest godina nakon te tragedije.

U sinopsisu memoara navodi se da je u pitanju promišljena knjiga o Kejvovom unutrašnjem životu, meditacija o velikim idejama, uključujući teme kao što su vera, umetnost, muzika, tuga i još mnogo toga.

Poručite ovu knjigu odmah OVDE u našoj online knjižari.
Porudžbinu možete napraviti i pozivom na broj 060 050 1567.
Očekujte našu brzu isporuku.

Dok O’Hejgan kopa po najdubljim i najmračnijim kutcima Kejvovog radoznalog i kreativnog uma, Kejv nastoji da iskreno govori o svojoj potrazi za smislom. Ova knjiga odaje počast Nikovom pokojnom sinu Arturu, ali i umetnosti i duhovnosti, koje su, u Kejvovom svetu, neodvojive. „Vera, nada i krvoproliće“ spaja humor, intelekt i strast Nika Kejva u jednu dugu filozofsku meditaciju o životu i smrti, piše Arete.

Komentarišući nove memoare Kejv je rekao:

– Prema mom mišljenju, ranjivost je neophodna za duhovni i kreativni rast, jer ako nisi ranjiv, to znači da si zatvoren, krut, sitan. Moje iskustvo stvaranja muzike i pisanja pesama je pronalaženje ogromne snage kroz ranjivost. Otvoren si za sve što se događa, uključujući i neuspeh i sramotu. U tome ima ranjivosti i neverovatne slobode. Ponekad su pesme kao mali trijumfi nad nedaćama. Male osvete!

Govoreći prvi put o svom sinu u ekskluzivnom intervjuu za “Njujork tajms” koji smo tada objavili, Kejv je iskreno ispričao:

– Nekako sam uspeo da se izvučem iz toga, i – znam da ovo zvuči otrcano – to je imalo neke veze sa odgovorima koje sam dobijao od ljudi koji su mi stalno pisali i govorili, „ovo se i meni desilo, ovo je ono što se dešava vama i što može da se dogodi svima.“ Sve to je bilo bolno ali dragoceno za mene. I koncerti koje sam radio posle toga – bukvalno me je spasila briga publike. Mnogo mi je pomogla, a kada nastupam sada, osećam se kao da to nekako vraćam. Ono što radim umetnički je potpuno vraćanje duga. To je moj vid da kažem „i moj drugi sin je umro“. Teško je o tome pričati, ali spasavaju me sami koncerti i ovaj čin međusobne podrške. Ljudi kažu, kako možeš da ideš na turneju? Ali za mene je obrnuto. Kako mogu da ne idem – upitao je i dodao:

– Jedna od prvih stvari koje sam uradio nakon što je umro bila je da sam se otarasio svoje kancelarije u kojoj sam pisao. Ušao sam tamo jednog dana i ona je zračila neverovatnom zaokupljenošću sobom. Taj manični lični interes je bio prva stvar koja je morala da ode.

Izvor: nova.rs