Moji drugovi, Hišam Matar
Ovo je priča o trojici prijatelja, o porodici, o izgnanstvu i revoluciji, o sponama koje je nemoguće prekinuti prostorom i vremenom.
,,Moji drugovi” američko-libijskog autora Hišama Matara nije knjiga koja me je zarobila od prve stranice, niti knjiga koju sam progutala za dan-dva (a to najčešće nije uslovljeno brojem stranica, znate i sami, iako ova knjiga ima 400+ stranica). Ipak, pošto pišem utiske sa određene distance (više od mesec dana), mogu reći da je ovo jedna od knjiga koja me je postojanim pripovedanjem i građenjem priče iz različitih perspektiva i vremena, lagano osvojila i do kraja mi je veoma prijala. Takođe, ima onaj miks fikcije i istorijskih događaja koji je meni lično prijemčiv u književnosti.
Ukratko (mada je teško obuhvatiti radnju u par rečenica), ovo je priča o trojici prijatelja, o porodici, o izgnanstvu i revoluciji, o sponama koje je nemoguće prekinuti prostorom i vremenom. Roman se otvara samim krajem priče: Halid svog najintimnijeg prijatelja Husema, koji se poslednji put vraća iz Libije, nakon pada Gadafijevog režima, u London (gde su zajedno proveli bitan deo svog života) ispraća u Ameriku, gde je rešio da emigrira sa porodicom. Vraćajući se sa železničke stanice, u dugoj šetnji, Halid proživljava sve godine koje su dovele do sadašnjeg trenutka.
Mislim da je na kraju mene kupio način na koji je priča ispričana: ima istorije, politike, brutalnih i krvavih slika (navešću samo proteste ispred libijske ambasade u Londonu 1984. koji su imali tragičan epilog ili Gadafijevu smrt 2011. godine), ali i emotivnih i snažnih slika o povezanosti sa porodicom, o prijateljstvu i njegovom trajanju; o strahu i o velikoj ljubavi; o izgnanstvu i novom životu koji mora da se dogodi iako je srce junaka negde drugde. Takođe, književnost ima vrlo bitno mesto u životu likova i zaista je puno referenci na velike autore i njihova dela (npr. ,,Sezona seobe na sever” Tajiba Saliha - kod nas izdala IK Clio - je toliko puta pomenuta da ću morati uskoro da je pročitam). Matarov stil je vrlo karakterističan - neobična mešavina maltene publicističkog stila (činjeničnog i emotivno ravnog) i snažnih lirskih oscilacija koje neočekivano preuzmu tekst (i isto tako neočekivano i nestanu). Kristalno je jasno da je Matar izgrađen pisac izbrušenog stila i jedva čekam da čitam “The Return”, memoare o životu njegovog oca, koji su mu doneli Pulicera.
Obavezno javite utiske ako rešite da čitate ,,Moje drugove”!
Piše: Ivana Balnožan
