Min Džin Li, PAČINKO
Pri kraju detaljne, spore priče Min Džin Li, korejsko-američke autorke, Nobuo Ban, jedan od glavnih junaka u romanu, dozvoljava sebi trenutak samorefleksije. On živi malim, nevidljivim životom u Japanu 1969. godine, pripada skromnoj ali poštovanoj srednjoj klasi, sa ženom i četvoro dece; radi kao menadžer kockarnice u kojoj mušterije igraju igru pačinko, po kojoj je roman i dobio ime. Nobuova monotona svakodnevica i navodna ravnodušnost, međutim, kriju strašnu tajnu koja ga izjeda: on zapravo nije Japanac već Korejac. Njegovo pravo ime je Noa Bik i on je sin siromašnih izbeglica koje čitav Japan prezire. Njegova nesposobnost da se posveti ženi nije u skladu sa potpunom posvešćenošću japanskom jeziku, kulturi i običajima i pokazuje ne samo duboko ukorenjeni strah da će biti otkriven već i pomirenje s nemogućnošću da će ikada buti prihvaćen i spasen. Iako je cenio svoju ženu i decu kao neku vrstu druge šanse, nije uspevao da vidi svoj novi život kao ponovno rođenje.
Noina situacija je zaštrašujući spoj svih nevolja Korejaca u Japanu, kao i izbleglica uopšte – ako se njegov pravi identitet otkrije, izgubiće porodicu i posao. Njegova želja za asimilacijom je konstantno ugrožena strahom od odbijanja, i ta tenzija se oseća u doslovno svakoj sceni u romanu.
Radnja se rasteže na skoro ceo vek: počinje u Koreji s početkom XX veka, preko predratne i posleratne Osake i konačno stiže do Tokija i Johohame, zbog čega se roman čita kao duga, intimna himna posvećena borbi ljudi koji su se zadesili u stranoj zemlji. Min Džin Li brižljivo rekonstruiše istoriju korejskih komuna u Japanu na koje se do sada nije obraćalo dovoljno pažnje. Njihov večiti status stranaca, baš kao što je to slučaj s Noinim rođakom u romanu, od njih zahteva da obnavljaju dokumenta svake tri godine. To je stanje administrativnog limba koje odlično oslikava njihov podvojeni identitet i osuđuje ih na večni boravak na margini.
Prožimanje narativa kroz nekoliko generacija dozvoljava romanu da postepeno otkriva ovu bogatu istoriju, počinjući naraciju lažno idiličnim prikazom Koreje, nedugo nakon aneksije. Huni, sin ribara s zečijom usnom i iskrivljenim stopalom, ženi Jangđin, petnaestogodišnjakinju pitome naravi. Njihove prve tri bebe umiru, ali četvrta, Sunđa, preživljava i raste u zanosnu tinejdžerku. Sunđa će se zaljubiti u čoveka u skupom odelu i belim cipelama koji savršeno govori i japanski i korejski. U pitanju je oženjeni jakuza, ljubazni kriminalac čija će preljuba staviti tačku na Sunđino doba nevinosti i označiti početak teškog života. Ostala je u drugom stanju i jedini spas joj je brak sa pastorom punim razumevanja koji će joj pomoći da prebegne u Japan gde će se Sunđa brzo privići na život korejske izbeglice.
Osećanja sramote i krivice zamajac su većine epizoda u romanu. Svaki od junaka je zbog statusa građana drugog reda konstantno primoran da podnosi bolne žrtve i da se pita zbog čega je to tako. Sunđa se nikada neće pomiriti sa činjenicom da je ostala u drugom stanju sa oženjenim muškarcem, niti će ikada zaboraviti emocionalni i materijalni dug prema Isaku, čoveku koji ju je spasio. Njegovo žrtvovanje za nju i njenu porodicu neće biti dovoljno da se oseti spasenom. Njen sin, Noa, žrtvovaće svoj korejski identitet kako bi postao Japanac, ali neće uspeti da se uskladi ni sa jednim od tih identiteta.
Iako Noa i Hansu proživljavaju neke od najemotivnijih konflikata u romanu, priču gradi prilagodljivost ženskih karaktera. One uspevaju da sačuvaju svoje porodice u životu tokom nezamislivo teških trenutaka, danonoćno rade u hostelima ili prodajući hranu u groznim uslovima, kako bi prehranile decu. Čak i sporedni ženski likovi pronalaze put kroz kulturološke razlike na način na koji muškarci u romanu prosto ne uspevaju.
Verodostojnost romana temelji se na pažljivom istraživanju zahvaljući kojem autorka oživljava kako mala korejska ribarska sela s početka XX veka, tako i prizore i mirise korejskih četvrti u Japanu, prikazujući na taj način intimne, ljudske sklonosti pojedinaca koji se samo trude da nađu svoje mesto u svetu. Roman ,,Pačinko” odiše životom i predstavlja veličanstvenu počast ljudima koje istorija namerno briše sa svojiih stranica.
Izvor: Gardijan
