Mesec od papira, Džo Dejvid Braun (Plato)
Gledali smo road movie Pitera Bogdanovića, o sumanutom odnosu oca i ćerke (Rajan i Tejtum O’ Nil), za vreme američke Velike depresije.
Te, 1974. godine, moj otac je odlučio da prvomajski praznik porodično provedemo kod babe na moru, u Rogoznici. Najpre sam toliko kolutao očima da me je ozbiljno zabolela glava, jer sam još kao sedmogodišnjak prezirao sistem putovanja, ali mi se vid ubrzo fokusirao i migrena nestala, kada sam saznao da baš 1. maja fudbalski klub Crvena zvezda, za koji sam frenetično navijao, gostuje u Splitu. Premda to zasigurno nije znao, moj otac je naslućivao da Duleta Savića volim kud i kamo više nego njega, te mi je obećao da će me voditi na utakmicu. Mojoj sreći nije bilo kraja. Pedesetak kilometara, kolika je razdaljina od babine kuće do dalmatinske prestonice, koje bih inače doživljavao kao put na Golgotu, proletelo je u radosnom drhtanju od uzbuđenja. Veselje kojim sam bio obuzet, nije sprečila ni uobičajna stanka da bih povratio, čemu sam takođe bio sklon na putovanju.
Pod izlikom da mora da nađe mesto da parkira svog ljubljenog, čoja zelenog, fiću, moj otac (u daljem tekstu Izdajnik) je, puf, nestao. Prvo se javila zbunjenost, zatim sumnja i neverica i konačno, beznađe. Više se nisam tresao od sladostrašća, već od očaja. Mama je moju treskavicu protumačila kao mogući epiletptični napad, ali je baba ućutkala i poput vatrogasca, pokušala da ugasi požar nezadovoljstva odlaskom u poslastičarnicu. Tri kugle sladoleda nisu rešile problem, jer me je uramljena fotografija Dževada Prekazija, koja je krasila zid Minipove slastičarne, podsetila na fudbal, izdaju i Izdajnika. Mito u vidu tri roto romana (Vajat Erp, Dok Holidej i Lun - kralj ponoći) nije dao rezultat, iako sam ih uredno spakovao u rančić. Poslednja nada nesrećnim ženama je bio odlazak u bioskop. Mama je dobro znala da filmove i Džonija Vajsmilera volim gotovo kao Zvezdu i Duleta. Kupile su tri karte za prvu projekciju, tako da me je poznati miris bioskopske memle malčice smirio, lelek se pretvorio u ridanje i najzad, u tužno jecanje. Gledali smo road movie Pitera Bogdanovića, o sumanutom odnosu oca i ćerke (Rajan i Tejtum O’ Nil), za vreme američke Velike depresije. Naravno da sam se poistovetio sa ćerkom, za koju sam navijao, taman koliko sam prezirao oca, i filmskog i realnog. Bio je to jedini trenutak u mojem životu kada sam istovremeno i plakao i smejao se.
Izdajnik nas je čekao na rivi, držeći se za rame, bolno ječeći. Naime, i pre pedeset godina ste mogli da nagrabusite na fudbalskoj utakmici, Hajdukovi navijači su pobedu proslavili udarajući močugama pripadnike protivničkog tabora. Tišinu tokom povratka, prekidalo je samo Izdajnikovo kukanje i moj tihi kikot.
Film koji sam gledao pre pola veka se zove Mesec od papira (Paper Moon) i nedavno sam uživao čitajući književni predložak, što i vama preporučujem. Dođite u Čumićevo sokače i za male pare obezbedite sebi uživanje uz dobru književnost.
