Lorens Ferlingeti, MALI DEČAK

Knjiga počinje tekstom: „Mali dečak je bio prilično izgubljen. Nije imao pojma ko je i odakle dolazi. Bio je sa tetkom Emili koju je jako voleo. Uzela ga je umotanog u pelene od njegove majke koja je već imala četiri sina i nije mogla da podnese rođenje petog nekoliko meseci nakon što mu je otac umro od srčanog udara.“ Ovakvi delovi knjige zaista najviše podsećaju na autobiografiju ili memoare, ali ova knjiga to zapravo nije. Kako sam pisac kaže: „Jedini zaplet ove knjige je moje starenje.“ Upravo kroz to starenje, odnosno njegov izuzetan život, oslikava se svet dvadesetog veka.

Nakon ovog neslužbenog usvajanja, odveden je u Francusku, pa u Strazbur, a zatim nazad u sirotište u Njujorku, pre nego što je završio kod bogate porodice Bislands koja je zaposlila njegovu tetku kao guvernantu. Njihov mali dečak, takođe Lorens, umro je kao beba i tako su oni Ferlingetija odgajali kao da je njihov pravi sin. Bilo je to njegovo drugo nezvanično usvajanje. Posle internata odlazi na Univerzitet u Severnoj Karolini, a zatim se priključuje američkoj mornarici, završavajući u Nagasakiju gde je „video pejzaž pakla i postao trenutni pacifista“. Kasnije odlazi na Univerzitet u Parizu, ali sve je to samo početak.

Ferlingeti je bio politički aktivista koji je zagovarao demokratsi socijalizam i koji sebe vidi kao filozofskog anarhistu. Ipak, ono po čemu je javnosti verovatno najpoznatiji je knjižara Siti lajts koju je osnovao 1953, a koja je postala mesto okupljanja bit generacije i njihov zaštitni znak. Tu se družio sa Ginzbergom, Barouzom, Keruakom i drugima koji se u knjizi pojvljuju sa izmenjenim imenima. Videvši najbolje umove svoje generacije uništene pićem, drogama i mentalnim bolestima, Ferlingeti se oseća savim slobodnim da kaže šta hoće, o onome kome hoće i to baš onako kako želi.

On piše originalno, ne poštujući sintaksu, eksperimentišući, čime se ova knjiga ne može okrakterisati ni kao roman, ni kao autobiografija, a ni kao knjiga sećanja. Ako bismo se usudili da je opišemo kao roman, morali bismo da dodamo i odrednicu pesma, ili možda pak poema u prozi.

Na kraju, on piše: „Ja sam starac koji peva „Audl Lang Syne“ visokim pijanim glasom i proživljava čitav svoj život na zemlji kao Krapp`s last tape snimajući sve čega se seća, ili u Nothing, jer što je stariji sve više zaboravlja, dok je na kraju sve amnezija i ne može se setiti više ničega u ogromnim prostorima vremena i ostaje samo sa svojim sadašnjim trenutkom ili svačijim sadašnjim trenutkom, velikim užasnim trenutkom kretanja Sada sam sa sobom i svojom usamljenom svešću sam na svom malom ostrvu, i to je to?“