LJUDSKI TI PRIČAM (naslov posuđen iz dela prerano preminule spisateljice Branislave Brane Babić)

Piše: VIOLETA IVKOVIĆ

Verujem da su za skrajnutost spisateljica u našoj književnosti odgovorni gorepomenuti razlozi, uz mnoge neizrečene, po senzibilitetu slični.

Verujem u proniknuća svakog pisca u ’onostrani’ svet nesuprotstavljenog drugog pola. U to da ’majušne’ i ’nejake’ stranice knjige, pored bisernog jezika i prozračnog stila, poprimaju razmere velike, najveće književnosti. Jer, ’nije zver zaviličila umetnika, on nju ukroćuje’.

Verujem u to da piscima dobro pristaje gracilnost žene, sve uz visoke potpetice i suknju na cvikle, baš kao što spisateljice umeju da se nose sa ustrojenom logikom književnog dela. Takav korak niti je raskorak niti strojevi korak, već stupanje u umetnost.

Verujem u svest i osvešćenje da samoposmatranje i samoupitanost u književnosti nisu i ne smeju biti isključiva privilegija bilo pojedinca bilo ‘pojedinke’, baš kao ni u politici, društvu, svetu.

Verujem u produžetak društvenog detinjstva čovečanstva. U ovom podvojenom svetu valja podučiti loše odgojene i one prerano sazrele da književnost sama po sebi, bilo da baca senku ili svetlost, umiruje ili budi, nije prost opis stvarnosti, već da je sami stvaramo, u njoj živimo i rastemo.

Ne verujem u feminizam i mačizam (‘izmi’ nikad dobra nisu doneli).

Ne verujem u raščinjenu mušku i žensku estetiku, autonomije u svetu gde skupa obitavamo, zavisni jedni od drugoga. Ne verujem, stoga, u utopijsku definiciju ‘ženskog pisma’. Književnost nije jednopolna, u velikoj književnosti postoji samo jedno pismo – ljudsko.

Ako njega, ljudskog pisma nema, uzalud nam sva, i muška i ženska pisanja.