Lažov ili revolucionar ili zaljubljeni pesnik

Dragi čitaoci, Stefan Stanojević (1995, Pančevo) od 2015. održao oko četrdeset večeri poezije i tako vratio učestala čitanja poezije u svom gradu. Od januara 2018. uređuje jedini pančevački književni serijal „Punchtown poetry” u klubu „Štab Pogon.” Objavio je zbirke poezije „Mladi Atlas” (BKG, Beograd, 2016) i „Napad panike” (Edicija Najbolja, Pančevo, 2020), koja se našla u užem izboru za regionalnu nagradu „Slavitude” i čiji je izbor pesama na španskom objavljen u peruanskom časopisu “Revista Kametsa” i hebrejskom jeziku – u antologiji savremene srpske poezije “Bezglasno nas spaja zvono srca” u Tel Avivu. Radio je kao novinar, fizički radnik, profesor na zameni, magacioner. Član je Udruženja književnika i književnih prevodilaca Pančeva. Radi u knjižari. Jedan od urednika 44. i 45. izdanja zbornika “Rukopisi.” Pa, hajde da Stefana još malo bolje upoznamo...

- Opiši se u tri rečenice

Bolujem od neizlečive radoznalosti za jutrima. Moja polazna tačka, sadašnje prebivalište i krajnji cilj je ljubav. Ne verujem da moram biti lojalan jednoj ili drugoj strani, ja prosto postavljam pitanja.

-Kada si napisao prvu pesmu?

Mislim da je bila 2009. godina. bilo je buntovno, naivno, lokalpatriotski i mislim da je moralo da prođe još nekoliko godina kako bih počeo da pišem tekstove za potrebe benda u srednjoj školi.

-Koje ti je omiljeno piće?

Sramota me da priznam ali naučio sam da pijem "pametno" pre nekoliko godina i ne mešam pića kao nekada. Leti je to pivo.

-Da li prvo napišeš pesmu pa izmisliš naslov ili obrnuto?

Volim ono što je Bukovski rekao da je pesma kao buba koju vidiš na zidu. Možeš je ubiti odmah ili napraviti ljubimca od nje. Obično mi dođe, zajedno s naslovom, zapišem je, a kasnije joj se vraćam i menjam šta je potrebno. Najbitniji su mi ulazni i poslednji stihovi. Sve između je hod po žici.

-Kog pisca bi izveo na večeru, da možes?

Mislim da Fante ima jednu priču o svom idolu Šervudu Andersonu. Fante je radio kao konobar u jednom restoranu čiji je Anderson bio gost. Kada je prišao da primi porudžbinu od njega, zapitao ga je koja je njegova tajna u pisanju i da li bi mogao da pruži nekoliko komentara. Anderson je na to rekao nešto kao "daćeš mi čorbu, govedinu i krompir", Fantea je to baš pogodilo. Velika većina pisaca preko večere se našlo u čitankama, udžbenicima i antologijama. Ali ako bi bila raspoložena, izveo bih Lanu Bastašić jer nije znala ko je Biković i mnogo joj zavidim na tome.

-Da li ti poezija pomaže u svakodnevnici?

Čini mi svakodnevicu podnošljivijom. Pratim, gledam i svestan sam svih najsitnijih detalja u svojoj okolini. Pamtim svaku ulicu, mesto, prolaz, prečicu i orijentir gde sam samo jednom prošao. Mislim da je to zahvaljujući tome jer mislim da ću o tome jednom pisati. Ili čitati.

-Najlepša stvar koja ti se desila od kad pišeš?

Promocija prve knjige u Mostaru, definitivno. Tek sam zakoračio u svet izdavaštva, naučio koliki je posao kada knjigu potpuno samostalno stvaraš - od pisanja, koji je "najlakši" deo posla, do lekture i korekture, preloma, registrovanja u Narodnoj biblioteci, odlaska do štamparije, lična isporuka po knjižarama, popunjavanje priznanica, prodaja, organizovanje promocija, a onda niotkuda dobijam poziv da dođem u Mostar. Pesnik Mili Đukić bio mi je domaćin i organizator našeg zajedničkog čitanja, Marko Tomaš je "kumovao" i bio prisutan na promociji i mislim da su obojica naveli posetioce da pretpostave da je pridošlica iz Pančeva, još mlad i neafirmisan pesnik, vredan njihove pažnje. Da ne pominjem čitav doživljaj tog grada, srdačne, raspoložene ljude koje sam upoznao i koji su se potrudili da zapamtim svoj prvi susret s Mostarom. Takođe, upijao sam svaku epizodu iz golgote koju je taj grad devedesetih prošao. Kada obilazite neka mesta, prosto morate imati poštovanja prema istoriji i žrtvi koja se odigrala na mestu gde sada hedonistički gazite. Ne možete biti samo glupi, bezobzirni turista.

-Da li je i koliko teško objaviti zbirku pesama danas?

Više ne toliko. I to je nama naša borba dala. Zahvaljujući određenim ljudima, a imena ima dosta i bilo bi nezahvalno da krenem u nabrajanje i preskočim toliko entuzijasta među urednicima, pesnicima i pesnikinjama, starijim i mlađim, poezija se sve življe i posvećenije prati i čita. Radionice poezije, serijali čitanja, zbornici, fizički ili internet časopisi i preporuke, mlade izdavačke kuće, konkursi - samo se prvo pokvasite, uđete do kolena, struka, ramena i zaronite. Poezija je disanje pod vodom svakodnevice u kojoj bismo se inače udavili.

-Tri preporuke za ove vrele dane?

"Beležnica iz Talamanke" Emila Siorana, "Lavirint nad morem" Zbignjeva Herberta, genijalni eseji/putopisi i više od toga, savršeni za leto. Treća preporuka je vožnja bicikla.

-Da možes jednu pesmu da čitaš celog života, koju bi izabrao?

Izabrao bih "Sumatru" Miloša Crnjanskog, bez razmišljanja.

-Imaš li omiljeno mesto za pisanje?

Samo mi treba da budem sam u tom trenutku. Pišem za šankom, kod kuće na trosedu ili u kupatilu. Gde god se pojavi pesma.

-Da li si zaljubljen?

Jesam. I to se iznova zaljubljujem u činioce našeg živog sveta, istoriju mesta koja (još uvek) nisam posetio i - u svoju ženu.

-Imaju li svi pesnici neki porok i koji je tvoj?

Ne znam za druge, u poslednje vreme nadoknađujem nabavljanje knjiga koje nisam mogao da nabavim godinama i to je preraslo u neku maniju. Takođe moram da razgovaram s ljudima, koliki god bio rizik od dosadnog susreta ili teme, razgovor je umetnost.

JA SAM LAŽOV

Ja sam lažov

i jako sam dobar u tome.

Svakodnevno uspem da slažem sebe

da se za nešto posebno budim.

Kako mi je za novi dan potrebno više sati

sna, zdrav, dobar obrok čisto telo, kosa,

odeća, osmeh i lepa reč poznanicima,

komšijama ponekad radoznalim prolaznicima.

U svaku nevolju uvalilo me moje maloletno srce

iz svake nevolje izbavio me moj punoletni jezik.

Uspeo sam da slažem sve osim smrti.

Zapamtila me je po podočnjacima.

REVOLUCIJA

U sobi na tepihu 5. oktobra 2000.

otac i ja slagali smo Lego kocke

televizor je kreštao imena političara.

Zazvonio je telefon

otac se javio

ne pada mi na pamet rekao je u slušalicu

imam pametnije stvari sin i ja se igramo.

Pitao sam ko je to zvao revolucija, sine.

Gledao sam ga blentavo

zatim pogledao u televizor a šta to rade, tata?

Ništa, sine.

I bio je u pravu.