Ko je pisao o uveloj ruži?

Borisav Bora Stanković bio je srpski pripovedač, romansijer i dramatičar. Bio je jedan od najznačajnijih predstavnika realizma u srpskoj književnosti. Rođen je 31. marta 1876. godine u Vranju, a preminuo 22. oktobra 1927. godine u Beogradu.

Vranje je do oslobođenja od Turaka bilo orijentalna kasaba izmešanih klasa, vera i nacija. Bogataši su bili age i begovi (predstavnici turske vlasti i nosioci feudalno-spahijskog sistema), kao i takozvane čorbadžije (domaći bogataši).Niži društveni slojevi bili su sitni trgovci, zanatlije, posluga, prosjaci, slobodni seljaci na selu i kmetovi-čivčije koji su radili na imanjima bogataša. Kada su Turci proterani i moć čorbadžija je nestala. Tada je izmenjan dotadašnji način života u Vranju. Borislav Stanković odrastao je u porodici koja je pripadala čorbadžijsko-spahijskom redu, ali materijalno posrnula u vreme njegovog odrastanja. Odrastao je sa babom Zlatom zbog toga što su mu roditelji rano umrli.

Oca Stojana koji je po zanimanju bio obućar izgubio je u petoj, a majku Vasku, ćerku bogatog vranjskog trgovca Riste Grka, u sedmoj godini. Imao je brata Timotija koji je umro u drugoj godini. Baka ga je prehranjivala tako što je šila tuđe košulje. Dok su se druga deca igrala, on je morao da sazre pre vremena, da se kao siroče sklanja pred svima, da niže vence luka kako bi zaradio koru hleba, kasnije i da se uzmakne od voljene devojke. Pisao je molbe urednicima i knjižarima kako bi nešto zaradio od pisanja. Ćutao je kada su ga ponižavali i vređali. U samoći je tražio utehu. Bila je to teška sudbina puna boli, siromaštva i neuzvraćene ljubavi. Bio je ćutljiv, škrt na osmesima i povučen u sebe.

Često mu je baka pričala o nekadašnjoj slavi čorbadžija. Kroz njene priče upoznao je i zavoleo staro Vranje. Zato se odlučio na pisanje o motivima života iz takvog Vranja. Završio je osnovnu školu u Vranju, gimnaziju u Nišu i diplomirao na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Kada je upisao studije prava umrla mu je baka Zlata (1896. godine). Nakon dve godine, u teškoj besparici, prodao je svoju i babinu kuću za tadašnjih 1 386 dinara lokalnom svešteniku. Kuća je danas Muzej Bore Stankovića i nalazi se u Baba Zlatinoj ulici. Ulica je dobila ime po Stankovićevoj baki, majci od oca. Kada je diplomirao 1901. godine, Stanković se oženio Angelinom Milutinović, uglednom Beograđankom. Iz tog braka dobili su tri ćerke. Onda je Stanković stekao književnu slavu i javno priznanje. Otišao je u Pariz 1904. godine da proširi svoje književno obrazovanje. Tamo je ostao godinu dana. Po povratku iz Pariza radio je kao službenik na carini, a zatim kao poreski službenik, kao kontrolor trošarine u jednoj pivovari, te kao činovnik Crkvenog odela Ministarstva prosvete u Beogradu.

Godine 1915. napustio je Beograd, iste godine u oktobru ostavio je porodicu u Kraljevu, a on kao poslanik Ministarstva vera otišao u Niš, zatim u Crnu Goru gde je bio zarobljen u Podgorici. Iz Podgorice su ga Austrijanci internirali u Derventu u Bosni i Hercegovini, odakle se, kada je pušten na slobodu 1916. godine, vratio u Beograd. Tada je pisao kratke zapise i reportaže o životu u okupiranom Beogradu. Slavni srpski romansijer i dramatičar Stanković, na poziv hrvatskog književnika Milana Ogrizovića, urednika tadašnjih „Beogradskih novina“ pristaje da bude njegov saradnik. Zbog saradnje i pisanja za „Beogradske novine“ do svoje smrti nosiće mučni teret moralne osude, jer je otvoreno pisao o ponašanju svojih sugrađana pod austrijskom okupacijom, što mnogima nije odgovaralo. Knjiga „Pod okupacijom“ Borislava Stankovića ekranizovana je u film „Bora pod okupacijom“. Priča je to o njegovim okupacijskim danima, ali je i priča o odnosu dva čoveka, Stankovića i Ogrizovića koja prerasta u njihovu intimnu dramu kao dva umetnika. Nakon rata od 1920. godine radio je na Odseku za umetnost Ministarstva prosvete. Umro je razočaran i usamljen u Beogradu 1927. godine u 51. godini. Sahranjen je na Novom groblju.
 

Srpski realizam prolazio je kroz tri faze: romantična faza, klasično-realistična i moderna faza. Modernoj fazi realizma pripada dramski pisac i romansijer Borislav Stanković. Realizam koji se sastoji od realističke tradicije i moderne proze. Iako je rođen u fazi kada se stvarao novi mentalitet i vreme, posle oslobađanja od turske vlasti, nostalgično je pisao o starom vremenu i bio okrenut prošlosti. Vranje i njegovi ljudi, način njihovog života, psihološke karakteristike, pjesma i jezik su bili inspiracija njegovim poetski nadahnutim delima. Voleo je da piše vatreno, osećajno, rečima koje oslikavaju bol i patnju. Najbolji rad Borislava Stankovića je roman „Nečista krv“ iz 1910. godine o neprilici mlade devojke koja se nije mogla osloboditi starih običaja i ograničenja. U ovoj priči istražuje kontradikcije čovekovog duhovnog i senzualnog života. Bio je to prvi roman koji je pohvaljen od strane međunarodnih književnih kritičara i preveden na više svetskih jezika. „Koštana“ je napisao 1902. godine. Reč je o gorkoj priči o lepoj Romkinji koja je osvojila čitav grad, isprepleten sa kvazi filozofskim razmišljanjem o smislu života i prolaznosti. Svoju drugu dramu „Tašana“ Stanković je napisao 1910. godine. Takođe se odnosila na provincijski život na jugu Srbije, koji je upravo oslobođen od Turaka, ali koji je i dalje bio pod uticajem viševekovne okupacije. U gotovo svim svojim delima Stanković predstavlja snažne likove koji su ujedno i žrtve čudne slabosti proizašle iz spoznaje da je njihovo vreme neopozivo prošlo. Misli se da je on najvažniji kasni srpski realista, koji je kompleksno povezivao poetske i narativne postupke. Uveo je u književnost temperamentne ženske likove. To su nesvakidašnji i originalni likovi: Koštana, Sofka, Anica, Nuška. Prikazao je žensku intimu, što je do tad bila tabu tema. Žene su posmatrane kao supruge i majke koje obavljaju svakodnevne dužnosti. Stanković nije video ženu kao takvu, nego je dočaravao njenu lepotu, prikazivao njenu čežnju, osetljivu čulnost. Pronašao je mesto za takvo viđenje žene u umetničkoj prozi i progovorio o ženinim unutrašnjim nemirima i strastima. Lik Tašane predstavlja negovanu ženu i udovicu. Ona po svojim patrijarhalnim viđenjima smatra da udovica treba da ostane verna pokojniku. Svaki dan guši svoju mladu dušu sećanjima na pokojnog muža. Onda odlučuje da se pobuni pravilima okoline, kada se okreće radostima u životu. Predaje se muškarcu, prijatelju svog pokojnog muža, koji je posle ostavlja, a ona trpi osude okoline. U stvaralaštvu ovog pisca mogu se uočiti tri stvaralačka kruga: životna sreća i radost; žal za mladosti i nesrećne ljubavi; žrtvovanje za patrijarhalni moral. Po tematici Stanković spada u red najizrazitijih regionalista među realistima, dok po psihologiji likova i stilu pisanja pripada začetnicima moderne proze. Kroz literarni rad oslikava rodni grad Vranje za vreme oslobađanja od turske vlasti. To je prikaz jednog vremena kroz unutrašnju psihološku perspektivu. Zaredom je objavio tri knjige pripovedaka: „Iz starog jevanđelja“ (1899. godine), „Božji ljudi“ (1902. godine) i dramu „Koštana“ (1902. godine). Roman „Nečista krv“ objavio je 1910. godine, a „Gazda Mladen“ 1927. godine. Presudnu ulogu i veliki uticaj na njegov književni rad imaju njegovi utisci i sećanja iz detinjstva. Često se u njegovim delima javljaju raznovrsni sukobi: između bogatih i siromašnih, starog i novog, pojedinaca i društva i slično. U centru njegovog interesovanja je pojedinac i sama njegova sudbina u kome prikazuje njegove psihičke lomove, kao i dublje sociološke zasnovanosti tog lika. Često se kod likova suprotstavljaju moral i materijalni interesi s erotskim nagonom, pa se samim tim nameću ograničenja koja rezultiraju individualnom dramom. Ljubavne priče su u znaku mladosti, lepote, mirisa, letnjih večeri. Zbirka pripovetki „Božji ljudi“ govori o ljudima odbačenim od društva. Motiv smrti se često javlja u njegovim pripovetkama. Neke pripovetke u sebi sadrže specifičan oblik privremenog umiranja, što se prikazuje prelaskom iz jednog u drugi društveni status. Pripovetke „Naš Božić“, „Pokojnikova žena“ i „Tetka Zlata“ povezane su na tematskom planu. Ove tri pripovetke indirektno su povezane sa motivom smrti. Junakinje su udovice koje samostalno moraju da brinu o sinovima. Smrt njihovih muževa ovim ženama u potpunosti određuje život i utiče na njihove emocije, postupke i psihička stanja. Motivom odeće u pripovetkama postiže se karakterizacija likova kroz njihovu odeću. U pripovetki „Na Božič“ majka sinu pravi veće odelo nego što mu treba i time želi da ubrza dečakovo odrastanje. Smrt muževa bitno određuje i živote junakinja u pripovetki „Pokojnikova žena“. Kako bi uštedela i osigurala egzistenciju porodici u odsustvu muža, lik tetke Zlate odlučuje da ne proslavi slavu. Kada primi vijest o smrti muža, ona je doživljava kao oblik kazne zbog kršenja običaja. Time je krivicu smrti muža prebacila na sebe. Ljubav u delima ovog pisca izdvojena je iz svih drugih zakona prirode. Život za Borislava Stankovića postoji samo dok postoji ljubav, a ljubav postoji dok postoji mladost i strast. Kada se ostari, nema više ničeg. Ovakva ideja o životu daje njegovom delu žestinu, ali i uverenje. Stanković je bio pisac izvanrednih psiholoških opažanja, ali i izvanrednog kolorističkog viđenja stvari i ljudskih osećanja. Posthumno objavljen nedovršen Stankovićev roman „Gazda Mladen“, priča je o sudbini čoveka, žrtve dužnosti. Iskaz je lapidaran, a prikaz romana suštinski. Stanković je ponikao duboko u dubinu ljudskog bića. Književni rad Bore Stankovića znatno je obogatio srpsku narativnu prozu. U estetskom se segmentu digla do svoje najveće visine, a svojom unutrašnjom strukturom postala je složenija u više pravaca. Zato je njegovo delo predmet kritičke analize od svoga postanka, pa sve do danas. Knjiga „Pod okupacijom“ je delo Borislava Stankovića koje odudara od svih njegovih pripovetki, drama i romana. Pre svega po tome što mesto radnje nije Vranje nego Beograd, u kome je živeo sa svojom porodicom u vreme austrougarske okupacije u Prvom svetskom ratu. I dok se za ostala njegova dela može reći da poseduju snažan poetski izraz, knjiga „Pod okupacijom“ izgleda kao obična proza, bez nekih jasnih književnih odlika. Knjiga se prvi put pojavila tek poslije piščeve smrti.

"Jedna umetnost, ako ne pokrene plemenita osećanja u vama, nije umetnost."



Nastavak teskta pročitajte OVDE