Književni likovi opsednuti čitanjem
Hermiona Grejndžer („Hari Poter i kamen mudrosti“, Dž. K. Rouling)
Dojurila je natrag, noseći u rukama ogromnu staru knjižurinu.
„Nikad nisam ni pomislila da tražim ovde!“, prošaputa ona uzbuđeno. „Uzela sam ovo iz biblioteke pre nekoliko nedelja, kao lako štivo pred spavanje.“
„Lako?“, reče Ron.
Hermiona Grejndžer, najbistrija veštica svoje generacije, protivnik je koga niko ne bi smeo da potceni. Zahvaljujući velikoj ljubavi prema čitanju, stekla je svoje najjače oružje: znanje. Možda ponekad zvuči kao dosadna sveznalica, ali šta može kada bukvalno sve zna.
Bastijan Baltazar Buks („Beskrajna priča“, Mihael Ende)
Onaj ko nikada nije presedeo celo popodne sa knjigom, zažarenih očiju i razbarušene kose, i čitao, čitao zaboravljajući svet oko sebe, ne primećujući glad niti hladnoću...
Ko nikada nije čitao potajno, uz svetlo baterijske lampe ispod pokrivača, zato što su otac, majka ili neka druga brižna osoba ugasili svetlo uz dobronamerno obrazloženje da sada mora da se spava, jer ujutru treba tako rano ustati...
Ko nikada nije, otvoreno ili krišom, prolio gorke suze zato što se završila neka divna priča ili što se treba rastati sa likovima koje voli i divi im se, za koje strepi i nada se s njima, sa kojima je zajednički proživeo toliko mnogo pustolovina i bez čijeg bi društva, kako se činilo, život bio prazan i besmislen...
Ko sve to ne poznaje iz vlastitog iskustva, taj verovatno nikada neće moći da shvati ono što je Bastijan tada učinio.
Svako od nas je bar jednom u životu osetio kako ga je neka naročito dobra knjiga praktično opčinila. Bastijan, doduše, ulazi u svet knjige koju je ukrao iz antikvarnice i postaje jedan od junaka priče. Ne kažemo da je krađa u redu, ali ipak smo pomalo ljubomorni.
Elizabet Benet („Gordost i predrasuda“, Džejn Ostin)
„Gospođica Liza Benet“, reče gospođica Bingli, „prezire karte. Ona je velika čitateljka i ne nalazi zadovoljstvo ni u čemu drugom.“
Iako je Elizabet pomalo uvredio ovaj komentar, ona ipak priznaje da su reči gospođice Bingli i osuda i pohvala. Ne uzbuđuj se previše, Lizi.
Bilbo Bagins („Gospodar prstenova“, Dž. R. R. Tolkin)
„Pa, ja sam odlučio, u svakom slučaju. Želim da vidim Planine ponovo, Gandalfe – Planine, i onda da nađem neko mesto gde mogu da se odmorim. U miru i tišini, bez gomile rođaka koji se vrzmaju unaokolo i redova prokletih posetilaca koji mi vise na zvonu. Možda ću naći neko mesto da završim svoju knjigu. Smislio sam jedan lep završetak za nju: i on je srećno živeo zauvek od kraja svojih dana.“
Kao i većina velikih pisaca, Bilbo je prvo bio čitalac. A tu i tamo imao je i poneku avanturu. Možda ste čuli za njega?
Džo Marč („Male žene“, Luiza Mej Olkot)
„Volim dobre snažne reči koje nešto znače.“
Džo provodi sate čitajući, jedući jabuke i plačući. Potpuno je razumemo.
Lusijen („Sendmen“, Nil Gejmen)
„Većina ljudi ne shvata koliko su bibliotekari važni. Nedavno sam naišao na knjigu u kojoj je pisalo da mir i prosperitet jedne zajednice zavisi isključivo od broja bibliotekara koji u njoj žive. To je možda preterivanje. Ali zajednica koja ne ceni svoje bibliotekare, ne ceni ni ideje. A gde bismo bili bez ideja?“
Kao glavni bibliotekar svih knjiga koje su ikada sanjane (uključujući i nenapisane priče lenjih pisaca), Lusijen je zadužen da ih štiti od neprijateljski nastrojenih stvorenja.
Tirion Lanister („Igra prestola“, Dž. R. R. Martin)
„Moj brat ima svoj mač, kralj Robert svoj buzdovan, a ja imam svoj um... a umu su potrebne knjige, baš kao što je maču potreban brus, ako hoće da ostane oštar. Zato toliko čitam, Džone Snežni.“
Tirion je patuljak koji koristi svoju inteligenciju kako bi se izborio sa predrasudama i sačuvao obraz porodice. Nije nimalo čudno što svoju domišljatost duguje ljubavi prema čitanju.
Izvor: scribendi.com
Prevod: Jelena Tanasković
